Godine 1968. godine, Dagal i Linda Robertson, kao i njihovo četvoro dece, En, Daglas, Nil i Sendi, slušali su na radiju priču mornara koji je želeo da bude prva osoba koja će oploviti svet samostalno. To je podstaklo njihovog sina Nila da kaže: „Tata je mornar. Zašto i mi ne bismo oplovili svet?“
Četiri godine kasnije želja mu se ostvarila, a niko nije slutio da će nešto poći po zlu. Čamac porodice Robertson napadnut je stotinama milja od kopna od strane orki. Želja da porodično oplove svet, ubrzo se pretvorila u borbu za goli život. Čitava porodica, njih petoro kao i Robin Vilijams, učitelj matematike i zaljubljenik u putovanja, proveli su 38 dana na otvorenom moru, pili kišnicu, kornjačinu krv i pokušavali da se snalaze za hranu - sve to u malom čamcu za spasavanje.
Dagal, koji je umro 1992, napisao je knjigu "Preživeti divlje more" o jezivoj borbi za preživljavanje usred okeana.
Plovidba koja će im svima izmeniti život započela je 27. januara 1971. godine iz luke Falmut u Engleskoj. Sve do 15. juna 1972. godine, putovanje je teklo mirno i uspomene su se samo ređale. A onda se jednog popodneva, na malom delu moćnog Tihog okeana, 200 milja zapadno od Galapagosa sve promenilo.
"Proveli smo šest meseci živeći na brodu u Falmautu, pripremajući sve, i ni jednom nas tata nije izveo oko zaliva na jedrenje“, ispričao je Sendi Robertson (64) nedavno u razgovoru za britanski "Telegraf", koji je tada imao samo 12 godina.
Supružnici su odlučili da deci uklone slepa creva, da bi se izbegle eventualne upale tokom putovanja.
"Nismo čak ni oplovili zaliv da malo vežbamo sa jahtom pre nego što smo isplovili na put oko sveta. Dagal je rekao da je obuku najbolje obaviti u praksi. Ispostavilo se da je to greška", rekao je on.
Prvi deo putovanja od više od 820 nautičkih milja do Lisabona bio je pokvaren olujnim vetrovima. Tokom narednih šest meseci, putovali su od obale do obale, ploveći od Lisabona do Las Palmasa, do Gran Kanarije, a zatim i na Karibe. Na Bahamima En je upoznala muškarca i zaljubila se. Nakon što su neko vreme putovali sa Robertsonovima, on i En su na kraju napustili putovanje, vrativši se u Nasau. Ostatak porodice je otišao dalje.
U Majami su srećom upoznali jedriličarsku porodicu koja im je ljubazno dala svoj splav. Dagal je takođe kupio gumenjak od fiberglasa, a uz sebe su sad imali i dva manja brodića, što im je kasnije i spasilo život.
U Kolonu je porodica upoznala Robina Vilijamsa, velškog statističara, koji je bio početnik u jedrenju. Robin je putovao širom sveta i posebno je želeo da stigne na Novi Zeland. Nakon što je saznao za plan Robertsonovih, pitao je da li može da se pridruži u zamenu za to što usput blizancima da nekoliko časova matematike. Dougal i Lin su ga brzo prihvatili ponudu.
Zajedno sa njim otplovili su do Galapagosa, odakle su 13.6.1972. godine, krenuli dalje. Ispostaviće se uskoro da će to biti njihov poslednji boravak na kopnu za narednih šest nedelja.
Dva dana kasnije, Sendi i njegov brat Dagal su se nalazili za upravljačem jedrilice.
"Bilo je 9.55 i samo što sam uzeo šoljicu kafe. Onda se iznenada dogodio neopisivo jeziv udar i šolja kafe je poletela u vazduh. Daglas je vrištao: „Kitovi! Kitovi!’”, prisetio se on.
Voda je počela da prodire u jedrilicu, primoravajući Dagala da pokuša da zapuši jednu od nekoliko rupa koje su orke napravile. Ali shvativši da vodi izgubljenu bitku, dao je komandu da se napusti brod i oslobodio splav za spasavanje na naduvavanje i drugi brodić, koji su bili vezani zajedno. Za nešto više od jednog minuta, porodica i Robin su sakupili sve što su mogli u naručje i skočili u okean.
"Skoro odmah, spustio sam sam glavu niz otvor pilotske kabine i video vodu kako se kovitla oko tatinih stopala. Naše reči prekinula je glasna buka koja se nadvija preko mog levog ramena. Pogledao sam okolo i bila su to tri kita ubice koji su nas pratili: tata, beba i mama. Mužjaku je tekla krv iz glave. Rekao sam: "Tata, ovde ima kitova." Rekao je: "Moram da pokušam zapušim rupe." Čak sam i ja znao da se to zaista ne može učiniti. Voda je dolazila prebrzo. Onda mi je rekao: „Vidi, moraćemo da napustimo brod. Prebacite splav za spasavanje preko boka, prebacite gumenjak preko boka. Uskoro ću biti sa vama. Naše putovanje otkrićem pretvorilo se u noćnu moru. ", prisećao se svega Sendi.
"Obećali smo da nećemo jesti jedni druge"
Iz dela olupine potopljenog jedrenjaka koja je plutala u vode, kao i onoga što su u panici tokom evakuacije poneli sa sobom, imali su sledeće: maminu korpu za šivenje, keks, pomorandže, limunove, luk i još par sitnica. Sve to, na šestoro ljudi koji su bili obučeni u majice i bermude. Kako je istakao u razgovoru za medije, spasili su ih sloga, razmišljanje i spretnost.
Plovili smo na sever do Doldruma i sakupljali kišnicu. Sa tom kišnicom onda bismo isplovili, teglili smo splav gumenim čamcem pomoću jedra koje sam spasao iz olupine. Mislili smo da bismo mogli biti u Doldrumsu za nedelju do 10 dana. Jedni drugima smo dali tri obećanja. Prvo smo rekli da nećemo jesti jedni druge bez obzira koliko loše bude. Umrli bismo tiho zajedno da je do toga došlo. Drugo, stalno bismo tragali za spasilačkim brodom. Treće obećanje je bilo da nećemo mirovati dok se ne vratimo na kopno. Osećali smo se entuzijastično i nadali smo se da postoji šansa da preživimo.", rekao je Sendi.
"Predaja i očavanje nisu opcije"
Šestog dana pored njih je prošao brod. Ispalili su raketu, ali bez efekta, nije ih video. To im je srozalo moral. Ipak, sa dve rečenice Sendijev otac je svima dao do znanja da predaja i očajavanje nisu opcije.
"Nećemo više tražiti da nas neko spase. Plovićemo ovim gumenjakom 75 dana do Amerike." Rekao sam: "Tata, ne možemo da preživimo u ovome." A on je rekao: "Moramo.", prisetio se Sendi.
Desetog dana, stigli su u Doldrums, ali su na kišu čekali još tri dana. Napunili su sve posude i bilo je lakše - mislili su da mogu ipak da se izvuku. Šest dana kasnije, ostali su bez splava i spali su samo na mali čamac. Nakon nevremena, opet su plutali. Bili su gladni, bilo im je hladno, vodu nisu pili pet dana. Po telu i licu su već imali otvorene rane.
"Napravili smo specijalne sprave za hvatanje ribe. Uspeli smo da uhvatimo kornjače i pronašli način da pijemo njihovu krv kako bismo mogli da ostanemo hidrirani.", rekao je.
Prilikom hvatanja delfina, ajkula, kornjača i letećih riba, jeli su svaki delić njih. I to bukvalno. Kako je rekao, nisu bacali ni iznutrice, a pili su tečnost iz očiju delfina. Sve to je imalo posledice psihičke, ali ih je držalo u životu. Kada bi pali u očajanje, otac ih je motivisao tokom celog puta.
"Ono što je održalo mog tatu i moju mamu nije njihov sopstveni život, već život njihove dece. Moj tata je rekao: „Neću odmoriti Linda dok ne odvedem ovu decu kući", rekao je.
Spas nakon 38 dana
U moru agonije, očajanja i vere u čudo ka kojem su išli, 38. dana ih je konačno pogledala sreća.
"Govorili smo o tome da smo sada toliko blizu kopna, da ne može biti daleko i da treba da počnemo da veslamo. Ali onda smo videli japanski ribarski brod, Toka Maru II. Ostale su nam dve rakete koje smo sačuvali. Tata ih je ispalio i samo rekao "Sada je sve u Božijim rukama", prisetio se Sendi.
Ribarski čamac ih je video i promenio je kurs ka njima. Kada su došli blizu, bacili su im uže čijeg se mirisa i izgleda, Sendi i danas seća.
"Zgrabio sam ga. Bilo je prljavo i masno, i svidelo mi se. Pomislio sam: „Ovo nije iz našeg sveta. Ovo je iz drugog sveta kome pripadam. I ako se samo držim ovog prokletog užeta, vrlo brzo ćemo se vratiti u civilizaciju. Ruke spasa iz japanskog broda ispružile su se i povukle nas na brod. Ponudili su nam hleb, kafu i sok od pomorandže. Kapetan je rekao: „Mislio sam da možda imaš skorbut jer si tako jako smrdeo. Kupali smo se prvi put posle šest nedelja.", rekao je Sendi kroz smeh za "Pipl" magazin.
Nakon što su spaseni, brod ih je doveo u Panamu gde su se oporavljali mesec dana. Umesto da se vrate za Englesku avionom, to su učinili brodom.
Celo putovanje i sve što im se desilo, Sendi vidi kao životnu školu koja ga je izgradila kao ličnost.
"Ako samo kažete: „Vidi, bačen si u vodu na 38 dana. Preboli to. Preživeo si. Ali ono što je takođe istina je da stalno mislite da ćete umreti. Umireš pet puta dnevno. Ne znaš da li ćeš uspeti. To vas menja i čini da cenite život. I to su te stvari koje vas čine jačom osobom. Svako ima unutrašnjeg ratnika. Čovek je lovac. U vama postoji nagon da ostanete živi. Moj stav je sada uradi ili umri, nastavi sa tim. Koliko god povremeno bio težak život na kopnu setite se - na moru se dešavaju i gore stvari."
Bonus video: