Vlasnik biografije dovoljne za tri života i nekoliko filmova, Ratko Dražević verovatno je najmističnija figura komunističke Jugoslavije. Titov egzekutor, koloritna ličnost Udbe, državni švercer cigareta, čovek zadužen za trgovinu između istočnog i zapadnog bloka u vreme Hladnog rata, osnivač najuticajnijeg preduzeća u SFRJ, filmski i kulturni radnik, veoma pokvaren čovek i seksualni predator, ali i veliki emotivac, teško proverljiva životna priča, a sa druge strane, nikad osporena.
Rođen je 1918. godine u okolini Raške i veoma malo se zna o njegovom životu do početka Drugog svetskog rata. Želeo je da bude lekar, ali ga je rat omeo u planovima. Upravo u ratu, suprotno onom što smo gledali u partizanskim filmovima i učili u osnovnoj školi o nesebičnoj žrtvi koju su podnosili mladi partizani, počeo je da se uzdiže iz blata. Veoma brzo je iskoristio svoju snalažljivost i uzdigao se do samog vrha NOB. Iako je bio optužen za krađu novca koji je bio namenjen Titovoj Užičkoj republici, primetili su ga Krcun i Leka Ranković i prepoznali „kvalitet“ za poslove Udbe po završetku rata. Iako je, verovatno prvi, javno narušio sliku o partizanskom otporu rečenicom „Neke naročite borbe s Nemcima i nije bilo. Te se sve svodilo na hvatanje i klanje četnika“, to mu se tada nije obilo o glavu.
Po završetku rata dobio je zadatak od Udbe da u centralnoj Srbiji iskoreni četnike i njihove simpatizere. Po njegovom priznanju, ubijalo se bez provere. Dovoljna je bila i sumnja komšija. I tu upravo dolazi na površinu Ratkovo pravo lice. Ubrzo je ponestalo četnika za progon i ubijanje, a dosada zavladala među njegovom ekipom, pa su počeli da hapse i privode muškarce koji su imali neke veze s lepim ženama iz tog kraja. Koristili su svoju božansku komunističku moć da u svoj krevet odvedu žene, koje su u očaju i na takav način pokušavale da spasu uhapšene ljude. Kad se upoznao s novinarom Milomirom Marićem, izgovorio je možda i svoju najpoznatiju rečenicu: „Ja sam čovek koji je ubio dve hiljade ljudi i spavao sa dve hiljade žena.“
Monstruozno ponašanje u ovom delu Srbije počelo je da opterećuje novo rukovodstvo države pa Ratku dodeljuju novi zadatak. Državna kasa je bila prazna, a Dražević je bio idealna ličnost da se neki novac zaradi mimo zakona:
- Predložio sam Krcunu Peneziću da Izvršno veće Srbije formira specijalno odeljenje koje bi se time bavilo. Vlada je predložila Vladu Višnjića, a Udba mene, da u okviru preduzeća „Morava“, koje je počelo neki šverc u Nemačkoj, krenemo s poslom koji će dovesti do formiranja „Geneksa“. Od te „Morave“ preuzeli smo šverc cigareta, tobože pod firmom izvoza trske u Nemačku. U vagone se okolo stavljala trska, a unutra cigarete, koje su preuzimale jevrejske grupe, s kojima smo dobit delili na ravne časti.
Preteča duvanske mafije
- Potom smo isti takav kanal s cigaretama uspostavili prema Italiji, odakle su trgovci dolazili gliserima da utovare robu na otvorenom moru i odmah je isplate na licu mesta. Zbog toga je došlo do sukoba između nas i savezne Udbe oko podele tržišta, što je dovelo do prljavih međusobnih podmetanja.
Upravo zbog sukoba sa saveznim vlastima uključili su se legalni državni aparat da bi se opravdali:
- Sav državni šverc bio je naš. Pare su uglavnom odlazile u crni fond, koji je bio uredno prijavljen kod Narodne banke. U to vreme su se pravile funte u zlatu - tako pretvorene vredele su 20 odsto više. Organizovali smo otkup dolara na crno, otkup brilijanata. Ta osiromašena buržoazija bila je prisiljena da prodaje porodični nakit, zlato. A kad je bilo neophodno, kad je državna blagajna do dna bila ispražnjena, pribegavalo se bukvalno organizovanom kriminalu i pljački po kućama. Odnošeni su ikone, slike, zlato, srebro, nameštaj, devize iz slamarica. Na taj način pribavljena je neophodna materijalna korist i smišljeno je uterivan strah u kosti u krugovima obeležene reakcije. Imali smo nekog Acu Lekića, Jevrejina, koji je povremeno odlazio na berzu u Amsterdam i to prodavao.
Tako su stvarane prve devizne rezerve i sredstva za minimalno funkcionisanje države, policije, obaveštajne službe.
Kad je posao sa cigaretama postao pretežak i neisplativ, Udba osniva „Geneks“, a Dražević dobija zadatak da osnuje predstavništvo u Njujorku. Zadatak je bio da se uspostavi trgovina između istočnog i zapadnog bloka. Selio se na relaciji Njujork-Ženeva i opet, naravno, pored posla koji je obavljao za državu, nije zaboravio da ispuni i svoje hirove. Živeo je u najboljim apartmanima, kockao se, pio, jurio žene, sve državnim novcem. Maksimalno je iskoristio svoj položaj da od sebe napravi plejboja. I uspeo je u tome. Kad su u „centrali“ shvatili da će stvari izmaći kontroli, daju mu zadatak da locira Antu Pavelića i Andriju Artukovića. Do danas nije poznato koliko je bio uspešan u ovom poslu, ali je tada navukao bes Hrvata, što će ga kasnije u životu skupo koštati:
- Nikako nisam mogao da se otarasim jedne žene, Tereze, i rešio sam da od nje pobegnem poslovno u Ameriku. Tobože za predstavnika „Geneksa“. U stvari, u Americi još uvek nije bila dovoljno razvijena naša obaveštajna mreža pa je trebalo da je osnujem pod okriljem „Geneksa“, iako je to, makar nominalno, bilo jugoslovensko-američko preduzeće za celokupnu privrednu razmenu.
Uporedo sa američkom „turnejom“, Udba ga je sa ekipom odabranih ljudi poslala u SAD da krade najnoviju tehnologiju. Bio je to prvi pokušaj Brozove države da se bavi industrijskom špijunažom. Trebalo je da kradu važne tehnološke podatke o novim motorima i najsavremenijim pronalascima početkom šezdesetih godina prošlog veka. Međutim, odmah po dolasku u SAD, CIA mu je zavrbovala celu ekipu, a on je jedva spasao glavu i nekako pobegao u Beograd.
Avala film
I upravo tada dolazi do najvećeg uspona Ratka Draževića. Krcun je imao ideju da ga skloni od novca i uticaja i preko Vlade Višnjića, direktora „Geneksa“ i Ratkovog prijatelja, ponudili su mu da vodi filmski studio koji je treba da promoviše SFRJ kroz filmsku umetnost:
- U to vreme se u CK SK Jugoslavije raspravljalo nešto o filmu, neka komisija za kulturu ocenila je otprilike da „Jugoslavija film“ nešto predstavlja pa da treba da se reši njen kadrovski slučaj. Samu ideju da me pošalju na film doživeo sam kao najveću degradaciju u životu. Govorilo se da idem za direktora „Invest-importa“, veliko preduzeće savezne Udbe, za direktora Beogradskog sajma, za direktora JAT. Pritisci sa svih strana bili su stravični: „Pa, vratićeš se nazad kad sve tamo središ!“ A ja sam još bio malo ošamućen zbog one žene, Tereze, jer je ona meni u inat otišla sa drugim. I ja pristanem. Računao sam, makar na filmu ima dosta drugih prelepih žena.
Iako mu je bila namenjena manja rola u „Jugoslavija filmu“, i tu je uspeo da se prilagodi i iskoristi oronuli sistem za koji je radio:
- Video sam odmah da u „Jugoslavija filmu“ nemam ništa naročito da radim, a još sam bio pun snage, pa i relativno mlad, 40 godina. Osnovao sam predstavništva u Parizu i Minhenu, poslao jednog delegata u Južnu Ameriku, a drugog na Daleki istok, u Japan. Pošto zaposleni nisu imali stanove, ja sam na Trgu Marksa i Engelsa iznad poslovnih prostorija digao dva sprata, zajedno sa Sinišom Katanićem, koji je bio predstavnik „Simensa“. Njemu su trebale prostorije, a meni stanovi. Prodao sam poslovni prostor i rešio sva strateška pitanja „Jugoslavija filma“ podelivši 25-26 stanova. Za nešto više od pola godine sve sam to završio i opet ostao bez posla.
Pokušavao je da izađe iz poslova s filmom. Nije mu se sviđala uloga kancelarijskog radnika jer je gubio slobodu, koju je iznad svega želeo:
- Spremao sam se da bežim s filma. Krcun i Miloš Minić su mi nudili da me ponovo kandiduju za narodnog poslanika, ali nisam hteo ni da čujem. U to vreme je počelo da se trese u „Avala filmu“ jer je tri-četiri godine proizvodio po tri dotirana filma iz NOB koji nisu mogli ni na Puli da prođu, a kamoli u inostranstvu. Bila je zamrla srpska proizvodnja pa su hteli da smene direktora „Avala filma“ i da postave mene. Prihvatio sam isključivo zato što su tada, 1960. godine, u „Avali“ svi bili protiv mene...
On jedno vreme nije mogao da putuje po inostranstvu zbog pomenutog propalog posla u SAD. Sve do sredine šezdesetih. Bio je na crnoj listi kao uhvaćeni obaveštajac. Tek posle su mu dozvolili, ispeglali su to sa Amerikancima, pa je putovao na razgovore o filmovima. Na početku je hteo da snimi film „Marko Polo“, u kom je Alen Delon trebalo da igra Marka Pola. I počelo je snimanje:
- Miško Milošević i svi naši momci su bili statisti u tom filmu, a Delon je bio glavni. Tu su bila na Sajmu napravljena šahovska polja gde Marko Polo igra šah s Džingis-kanom, Kublaj-kanom. Napravljen je ogroman prostor, učestvovali su pravi slonovi, pravi konji. Oni igraju kao taj šah... i izbije skandal. Francuski koproducent za taj film bio je Raul Levi. To je čovek koji je lansirao francuski novi talas, koji je lansirao Brižit Bardo.
To se Ratku strašno svidelo, kakav je on dasa, nema kod njega da ga zavode ove kao Brižit Bardo i slične. Ali u jednom času Raul Levi izvrši samoubistvo. Kažu da je u Senu skočio s tim trakama, i nema nijednog minuta tog filma „Marko Polo“ s Delonom. I tek kasnije, krajem šezdesetih godina, snimana je nova verzija sa Omarom Šarifom, Entonijem Kvinom, ali to je druga verzija, posle šest-sedam godina, a ovo je propalo pošto se Raul Levi ubio, nestala je traka, film je bankrotirao.
Uprkos tom porazu, Udba nije odustajala, Titova Jugoslavija preko filma i velikih glumaca počela je da pravi ozbiljne korake. Tu su bile scene, dolaze razni ljudi, čuveni glumci, reditelji, od Klinta Istvuda do Ričarda Vidmarka. Svi su bili. Orson Vels propadne, a Ratko ga pozove da snima. Ništa od toga ipak nije bilo. Tek je posle igrao u „Neretvi“ četnika. Ratko tako čuje da ima neki Roman Polanski. On naredi da ga dovedu. Dođe, sačekaju ga Milo Đukanović i Baja Šaranović, zgodni Crnogorci. Kad ga je Ratko video, kako je mali i žgoljav, izbacio ga je iz kancelarije i rekao: „Ovako mali čovek ne može da režira film!“ I istera Romana. I to je Polanski pričao posle, kad je došao s „Tesom“ u Beograd na Fest. Kaže: „Ja nisam mogao da verujem da je on mene izbacio iz kancelarije.“ U tom filmu igrala je fenomenalna Nastasja Kinski.
Draževiću nije mnogo imponovalo što je Orson Vels znao da u društvu najmoćnijih američkih producenata kaže da je od svih, ipak Ratko najveći:
- Nikad nisam mogao da ga razumem. Bio je dobar čovek i veliki umetnik, ali pokvarenjak kakvom nema ravna. Nisam ja blesav. Šta god bih ga pitao i koji god bih mu film pokazao, bez mnogo razmišljanja govorio je kako je sve to apsolutno genijalno.
Ratko se borio za filmove. Recimo, film „Dugi brodovi“, gde je igrala Beba Lončar, i danas donosi pare „Avala filmu“. Mnogi od tih filmova su uspeli. Neki su i propali. Ali on je ušao u tu veliku igru kao veliki producent. Za njega su mislili da je holivudski producent. Sve je radio na svoj način. Tako su ga dočekivali u Kanu kad je predstavljen film „Skupljači perja“ - on je pun kamion robe, ćevapa, kobasica, pršute poslao tamo. Napravljen je najveći spektakl.
Prodao Zlatnu palmu
„Skupljači perja“ dobili su Gran pri. Svi su pričali da je Ratko Dražević prodao Antonioniju Zlatnu palmu za „Blow Up“. „Blow Up“ je veliki film, koji je pomerio granice, ali Srbi su napravili spektakl posle prikazivanja „Skupljača perja“. Sve su polomili. Olivera je igrala po staklu do kolena, izranjavljena. Ljudi su za tim bili poludeli, a recimo, u hotelu „Karlton“ Ratko je u apartmanu bio sa Oliverom i ujutru je sedeo, imao je u novinama crni i beli luk i slaninu. Perorezom je sekao luk i slaninu i doručkovao. Ma, kakav rum servis!
Bio je to on. Išao je jednom prilikom sa svojim umetničkim savetnikom Slobodanom Selenićem kod Rožea Vadima. Vadim mu se dopadao, bio je muž Brižit Bardo, pa Katrin Denev, pa Džejn Fonde. I sad Ratka i Selenića dočekaju Džejn Fonda i Vadim. Ratko je naučio sve jezike, i francuski i engleski, ali se pravio da nema pojma, da je neka seljačina. I kaže Seleniću da prevodi. I ovaj prevodi. I kad je Džejn Fonda poslužila neku džigericu, Ratko pobesni: „Ova luda, donela mi živu džigericu, ne zna ni džigericu da isprži, nema ništa od filma.“ I on napusti to. On se tako ponašao. Ali je u tom času angažovao najpametnije ljude u Beogradu, Borislava Mihajlovića Mihiza, Slobodana Selenića, Antonija Isakovića, Svetu Lukića... Svi najpametniji ljudi su bili njegovi savetnici. U kafanama im je pričao najstrašnije priče o partizanima, o zločinima. Od njih je tražio da od toga što im on priča snimaju filmove. Mića Popović, Žika Pavlović, Dušan Makavejev... snimali su te filmove. Da, čak i ona priča da su partizani streljali majku Mire Marković, a ne Nemci. Tako je nastao film „Devojka“ Puriše Đorđevića, mada Puriša tvrdi da je imao drugi motiv. Mnogi su pak tvrdili da nije to, nego da je u pitanju bilo streljanje Krcunove verenice. Tu je čuvena priča da je Krcun streljao svoju verenicu, u koju je bio ludački zaljubljen. To je istina. E sad, Puriša kaže da je više na to mislio nego na slučaj Vere Miletić. Ali su oni snimali šta je on pričao.
Fatalna Tereza i još fatalnija Olivera Vučo
- Teško je reći šta je mene, seljače iz Raške, uvelo u visoko društvo, verovatno to što sam imao dobru praksu, zbog koje sam posle oslobođenja i partijski kažnjavan, sa obrazloženjem da sam, zajedno sa ostalim udbovcima, tucao žene koje zbog nečiste ideološke prošlosti nisu imale pravo glasa na prvim izborima. Praktično sve u životu sam od žena naučio i one su me nepogrešivo kroz život vodile. Bio sam oženjen, imao sam dugotrajne i postojane veze s velikim brojem žena, ali u penziju sam otišao kao momak. Moja žena je završila dva fakulteta, romansku i germansku grupu, bila je jedna jako ozbiljna i pametna žena, ali od žena kakve mene nisu privlačile...
To je priča o ljubavnim jadima Žarka Broza, Titovog sina. Zaljubi se u lepoticu iz Subotice, Terezu Kulundžić, poludeo je za njom. A Tito je hteo da ga oženi nekom Ruskinjom, da napravi neki posao s Rusima. Međutim, Žarko poludi za Terezom i Tito pita Krcuna i Rankovića šta da radi. Oni kažu, naći ćemo mi ovde najvećeg jebača Udbe da je zavede, da rasturi to i pošalju oni Ratka Draževića na taj zadatak kao egzekutora Udbe. Nije on samo ubijao nego i zavodio. I on zavede Terezu. I ponudi joj da joj otvore kozmetički salon u Londonu ili da joj finansiraju filmsku karijeru, samo da napusti zemlju.
- To je bilo tako sve dok nisam rešio da se oženim Titovom snajom. Ona se bila taman četvrti put razvela, zvala se Tereza Kulundžić, iz Subotice. Tito je bio isterao Žarka iz kuće kad sam je ja udao za njega. Žarko se bio zaljubio do ušiju, ludovao je za njom, bila je zaista lepa. Pre toga Žarko je bio oženjen nekom Ruskinjom Tamarom, to je bilo 1948. godine, u vreme Informbiroa... Žarko je jurio za Terezom, a ja sam je gurao da se uda za njega, jer nisam više mogao s njom, jer sam bio rešio da sačuvam brak... Svašta su oni probali da bi Žarka odvojili od Tereze. Uhapse ih... Jednog dana su me pozvali Ranković i ćeća Stefanović: „Slušaj, šta da radimo oko ove Tereze?“ Ja se kao čudim, ne znam koja je to Tereza, a oni prete: „Nemoj da se praviš lud, mi sve znamo, snimili smo sve tvoje razgovore s njom. Ona nam je rekla da će na sve da pristane samo ako joj ti tako kažeš!“
Tereza, koja je već rodila sa Žarkom sina Edvarda, koji danas živi u Zagrebu, na kraju ode u London da otvori kozmetički salon. I Ratko se vrati jednoj Žani, partizanki, koju je finansirao da bude najpametnija žena u Beogradu. Oni su tada stanovali na Neimaru, imali su vilu, gde ona živi i danas. On je natera da završi Filološki fakultet, književnost, da bude književnik. Postala je urednik „Prosvete“ za poeziju. Ona je vozila prvi kabriolet u Beogradu. On je njoj davao da radi šta hoće da bi se on slobodno družio s drugim ženama. Bili su u braku i nikad se nisu razveli:
- Tereza se ranije udavala za druge i razudavala, ja sam joj plaćao sobu dve godine samo da bih bio s njom, pa je opet udam za nekog drugog. Dešavalo se da budemo zajedno, pa se rastavimo, sve dok čvrsto nisam odlučio da se njom oženim kad je iz Beča otišla u London. Molio sam Krcuna Penezića da on saopšti mojoj ženi, jer ja nisam imao srca: da ne mogu više da živim bez Tereze. Krcun nije hteo ni da čuje. Otišao sam u London da se nađem s Terezom. Odselio sam se iz kuće, bilo mi je teško što sam sve to uradio, ali je moja žena još više patila. Išao je Aca Obradović da je teši.
Jedno veče sedeo sam s Batom Konjevićem u Klubu književnika, tada nisam poznavao Oliveru Vučo, a Olivera mene nije baš ni volela jer je mislila da sam je onemogućavao da igra na filmu, gurajući na njenu štetu Bebu Lončar. Tu mi sedimo, a ona dođe kod nas i napadne me da sam baraba, ovo i ono... „Jedino mene nisi, sve si glumice...“
Ratku se ona dopadne, na mukama je sad, ne zna kako da kaže Terezi da nema ništa od venčanja:
- Ostali smo zajedno do tri sata ujutro. I počnem ja da petljam sa Oliverom, a Tereza treba da za mesec dana dođe iz Londona. Kad se vratila, pokušavao sam da je nekako izbegnem, da je ne vidim. U međuvremenu došao je Vuk Vučo iz vojske i Olivera mu je rekla za mene... Tereza se izbezumljena vratila u Beč i tamo se odmah udala za nekog Austrijanca, s kojim je otišla da živi u Afriku, dok sam ja ostao sa Oliverom. Olivera je igrala u filmu „Sam“, kod Puriše Đorđevića, partizanku neku. Igrala je i Koštanu u pozorištu. Bila je tada udata za pisca Vuka Vuča. I ovi, Milo Jovanović iz Udbe i drugi, vodili su računa o njoj do smrti. Pomagali su je finansijski.
Ratko je počeo da živi sa Oliverom. Imali su stan od dvesta kvadrata u Majke Jevrosime. To se pričalo da imaju bazen u stanu, da imaju ovo-ono. Međutim, on je smenjen. Olivera upozna Šakića. Ratko nije hteo da se oženi, nije hteo decu. I Ratko ode da bude predstavnik „Ineksa“ u Rimu. On ode tamo... Beba, Marija Baksa, Milja Vujanović, sve idu tamo kod njega. On postavi svoga zeta, koji je oženjen njegovom rođenom sestrom. Zvao se Panović. Bio je upravnik kamenoloma. Ratko ga dovede za direktora „Avala filma“, a on bio upravnik kamenoloma. To je otac Biljane Vilimon. Ratko je pomagao ljudima. Ljubiši Kozomori i Gordanu Mihiću. Čuje da oni imaju lepe žene, jedna je Vera Čukić, druga Dušica Žegarac, ali su siromašni. To se njemu dopadalo, on je njih smatrao svojim naslednicima. I kaže im: napišite nešto. I oni napišu sinopsis za scenario. Po stranicu, pola strane, Ratko ih isplati kao da je film snimljen. Da kupe stanove. Jer su mu bili simpatični. Ti filmovi nisu ni snimljeni.
Maspok
Početkom sedamdesetih u Zagrebu, preko medija, počeli su da Ratku fabrikuju afere, i on je morao da bude smenjen. Ratko je žrtva Maspoka. Osnovna ideja Maspoka je borba protiv srpskih reeksportera. Da Srbija finansijski iskorišćava Hrvatsku preko „Geneksa“. Imali su i oni svoje „Astre“, ali gro prodaje oružja i mnogo čega drugog išao je preko „Geneksa“. Ratko je, recimo, prodavao oružje u Alžirskom ratu. On je prodavao oružje Brazilu, pa Sukarnu, to su brodovi išli...
Vlada Višnjić je bio direktor „Geneksa“. On je smenjen, kao i Ratko u „Avala filmu“, tako su zapravo ostvareni zahtevi Maspoka. Bilo je to 1971. Cilj je bio da poslovi pređu na „Jadran film“, da „Geneks“ bude manja firma, da se rasparča na sitnije firme, republičke... Sve te afere su izlazile u Vjesniku u sredu. U vreme Maspoka. I protiv Ratka i protiv Vlade Višnjića. Ali nisu smeli da objave glavnu priču o Ratku da se Tito ne naljuti.
Posle je došao Gile Đurić, direktor „Avala filma“. On je u tom času bio predsednik opštine Čukarica, imao je dobre veze. Ratko je morao da bude žrtvovan zbog napada iz Zagreba.I onda su ovi političari hteli da se to nastavi. Zato su Gileta uzeli da to vodi. Gile je bio sposoban. Sve do Slobe, do Stambolića, znao je da radi taj posao. Na kraju, teško je proceniti da li je Ratko Dražević iskoristio državu ili se država naplatila od njega. Siva istina je, verovatno, negde između.