Zoran Krečković sa velikom emocijom priča o periodu kada je bio trener KK Crvena zvezda, u sezoni 2001/2002. Bilo je to vreme kada su crveno-beli bili na konopcima, kada nije bilo novca i kada je klub sa Kalemegdana praktično bio pred gašenjem i uništenjem.
Vodio je Zoran Krečković (65) tada "borbu sa vodenicama", kako je objasnio u podkastu "Jao Mile" kod Mileta Ilića. Sa setom u glasu otkrio je da ga nema nigde u istoriji Crvene zvezde, da je obrisan i zaboravljen. Bio je to period kada Zvezda nije imala sponzora na dresu, skroman tim, ali i ogromnu podršku Delija, kojih je na svakom meču bilo po 7.000 u dvorani "Pionir".
Tim koji je predvodio Zoran Krečković činili su: Srđan Jovanović, Ajzeja Moris, Milan Dozet, Jovan Koprivica, Milutin Aleksić, Vladimir Tica, Zoran Nišavić, Đorđe Prstojević, Nemanja Andrejević, Igor Đaletić, Petar Petrović, Dušan Nedić, Stevan Peković, Milko Bjelica i Rade Milutinović. Ligaški deo sezone završila je Crvena zvezda na sedmom mestu, iza Budućnosti, Partizana, Železnika, Hemofarma, Lovćena i Vojvodine.
Trpeo je tada Zoran Krečković opstrukcije ne samo od strane rivala, već i od raznih ljudi i struja koje su se borile za uticaj i moć nad Crvenom zvezdom.
- Sedeo sam kući rekoh sebi, ili da se zahvalim i kažem doviđenja, ili da se borim. Kako da se borim? Nemam para, nemam ovo, nemam ono... Da li organizovati konferenciju za štampu i sve ispljuvati, reci istinu, i čekati Koštunicu i Đindića. To je bio moj plan. Koštunica se nije javio, ali se javio Đindić. Posle 48 sati svi smo sedeli kod njega u zgradi Vlade. Sa Kolesarom i Janjuševićem. I onda mi je rekao, hajde ti što si sve zakuvao. Ja mu kažem da nisam ništa zakuvao, vec da sam se jedini borio. Samo da postavimo stvari na svoje mesto - kazao je Zoran Krečković.
O detaljima razgovora sa tadašnjim premijerom Srbije Zoranom Đinđićem, kaže:
- Pitao me je, ima li neko protiv mene. Da li je ta grupa koja je došla jedinstvena. To je njega zanimalo. Mi smo rekli da oni koji nisu ovde, su verovatno protiv nas. Pitao je za dugove i rekao da to može da se sredi. Miša Omega (Milomir Joksimović op.a.) bio je prelazno rešenje. I to je to.
Umesto zaštite, dobio je otkaz.
- I onda kada sam odlazio. Žika Pauk (Živorad Anđelković op.a.) mi je rekao, kada smo dobili Partizan, da sam zaštićen kao beli medved. Dobro, kažem... Ali, platu nisam dobio, evo već četvrti mesec. ne znam koja zaštita... (smeh) Ali, dobro. Sledeće nedelje su me smenili.
Priča Krečkovića otkriva u kakvom je stanju tada bila Crvena zvezda.
- Napravio sam grešku. Onda kada nam nisu dali premiju, trebalo je da odem kao pobednik. To je bila moja greška. Posle toga je došao Žika i rekao da nije znao. Ja mu stvarno verujem da nije znao. Pitao je Jovanovića, koji je bio jedna struja. Bio je u procepu. Nije mogao ništa. Doneo mi patike za džoging i kaže ovo je za košarku. Ja ga gledam...
I tada ide priča za sina, pritiske koji su usedili.
- Meni jedan čovek kaže. Znaju, šta se zaje... Znaju gde ti je sin. Meni sin u Americi. Šalje mi poruku. Tata, neki... Radi se o mojoj bezbednosti, moram da im se javim. Pitam, ko te zvao. Kaže, ne znam, neki ljudi. Rekli su mi da dam adresu... Ovo, ono... Ja ženu u avion i u Ameriku. Kažem sinu, je javljaj se nikome. Odem kod jednog čoveka. Kažem, daj ljudi, šta vam je? A, on će meni - Znaš, mnogo si jeo gov... Zoveš policiju, da dođe, ovo-ono. Iza mene niko ne stoji. Nemam para, nisam ih dobio. Ja dajem pare igračima. Ja se borim za takve ljude, kao što si ti, koji dolazi sa Zvezdinim šalom na utakmicu. Ja sam sam, bre! I onda je on okrenuo telefon i rekao, ostavite ga na miru. I onda sam rekao, bežim ja u Kuvajt.
Otkrio je i kratak razgovor sa Zoranom Slavnićem.
- Posle svega nazvao me je na telefon Zoran Moka Slavnić. Rekao m i je "svaka čast, borio si se za klub više, nego mi zvezdaši. I da znaš, da si gotov. Na prvoj krivini će da te...".
U takvim uslovima bilo je teško raditi.
- Ja sam cepao do kraja! Tada sam u novinama rekao. Šta sad, treba nema sačekuša na mene. Zato što se borim za Zvezdu! I ono što je vrlo važno, da ne zaboravim. Prva utakmica, igramo protiv Vojvodine, u Pioniru. Ulazim u dvoranu, bilo je oko 4.000 ljudi. Kako sam ušao, tako su svi ustali, i - aplauz! Ne zbog toga što sam ja strašan trener, nego zbog moje borbe koju su oni prepoznali za Zvezdu! I ti navijači su posle bili instruirani. Viđena priča.
Iz razgovora Krečkovića vidi se njegova čista emocija prema Crvenoj zvezdi.
- Meni je samo važno da sam se borio kao lav. Da izvadim Zvezdu. Ja sam to uradio. Posle je došao Muta (Miroslav Nikolić op.a.) koji nije ništa uradio. Pa, se čudio kako sam ja mogao da radim sa njima. Nebitno. Posle je došao Zmago Sagadin. Počela je Jadranska liga i sve je krenulo drugačije. Bilo je i para i svega. Ti koje sam ja prozivao, oni su me oterali iz Zvezde. Njima je bilo veoma važno da neko iz Zvezde bude na čelu, a ne ja. To im je bila opsesija. A, šta su Zmago, Muta... Ja sam tu priču završio i interesantno ju je pomenuti. Ponosan sam na taj period jer sam se borio kao lav, a nisam imao bilo koga iza sebe. Čović je moćan čovek koji ima mnogo alatki koje može da izvuče i radi. A, ja nisam imao ništa. Ništa! I kada sam rekao ovom čoveku... Ja sam sam, bre!
Jedan razgovor ga je otreznio.
- Dozetov otac je u to vreme bio vojni tužilac. Ili nešto pri vojsci. On mi je rekao, imam li nekoga iza sebe. Kažem mu, nemam ni mamu, ni tatu. I on mi kaže, ti nisi normalan! Ti stvarno nisi normalan! Ja sam stalno osećao obavezu da prenesem, da uradim, da pomognem... To je ono, kad izađeš sam i ne možeš da pobediš. Dva ili tri puta sam se borio protiv vodenice. Šta će to meni u životu?! Idem ja tamo. Hteo sam da odem u arapski svet da me zaborave, da ne budem tu - zaključio je Krečković.
Kurir sport/Podkast Jao Mile