"Unuk me je zavoleo zahvaljujući njoj, mojoj priji, njegovoj baki po ocu. Rođen je u zemlji nemačkog govornog područja. Dok je bio beba to i nije bio problem, kad je prohodao i progovorio situacija je bila daleko složenija..., započinje priču jedna baka iz Vranja (ime poznato redakciji).
Ona otkriva da je bilo raznoraznih dogodovština, ali i stresnih trenutaka kojima se sada ona i njen osmogodišnji unuk slatko smeju.
- Kada je krenuo u školu polako je najpre počeo da razume srpski jezik prateći naše razgovore sa ćerkom, a onda je nakon izvesnog perioda i sam progovorio na srpskom. Pre toga je bilo baš "veselo" - kaže ona.
A evo kako je bilo dok je bio mali
- Ćerka je krenula da radi, radio je i zet, a ja sam morala da zamenim malo priju u čuvanju četvorogodišnjeg dečaka, mog unuka i ostajala sam sama sa njim dok su mu roditelji bili na poslu. Dolazila je ona često da mi pomogne, njegova Omi (u prevodu baka) koja zaslužuje veliko poštovanje. Nenametljiva, skromna vredna žena tu da pomogne, a ne da odmogne, uvek sa osmehom i toplim pogledom koji me je ohrabrivao - priča sagovornica Kurira.
Neverovatno je ističe, da su se i pored jezičke barijere ipak nekako razumele...
- Ne govorimo isti jezik, ali se po intuiciji nekako razumemo, što je u tim trenucima i te kako bilo dragoceno. Evo i zašto. I nije tačno verujte da su ljudi sa zapada hladni, to je individualna stvar svuda u svetu. Moja prija to zasigurno nije, emotivna je koliko i ja, uverila sam se. Jezikom se nismo sporazumevale, ali smo se ipak razumele. Komunicirale kako smo znale i umele. Spajala nas je ljubav prema našem unuku i želja da pomognemo našoj deci. Ona je mom detetu nesebično pomagala nebrojano puta i bila uvek tu kad je trebalo, više nego što sam ja kao majka to uspevala, ili mogla. Beskrajno sam joj zahvalna na tome...", ističe naša sagovornica.
Kad se baka igra "falš"
Baka iz Vranja napominje da je ljubav velika, želja još veća, ali da nije bilo nimalo jednostavno čuvati unuka koga ne razumete i koji vas ne razume.
- Dan smo započinjali čajem i doručkom. Nastavili bi da se igramo ja i moj sada osmogodišnji unuk. Tada je imao četiri godine. Naljutio se nekoliko puta jednom kada me je pitao šta sam mu spremila za ručak. Pokušala sam da uz googl prevod sa nemačkog na srpski shvatim šta me pita kako bih mu odgovorila, ali to nije išlo tako lako. Drugi put se rasplakao dok smo se igrali. Osmislio je igru, a ja nisam ništa razumela. Briznuo je u plač. Srećom naišla je moja prija njegova Omi (baka) i spasila situaciju. Kada ga je pitala zašto plače on joj je odgovorio "da se baka igra falš". Ćerka mi je kasnije objasnila. Sećam se da se jednom i napolju rasplakao. Šetala sam ga pored reke pre spavanja i bio je razdražljiv kao i svako pospano dete. Kako bih mu skrenula pažnju rekla sam mu "vidi dušo eno je ptičica". Nisam uspela da ga umirim, ljutito mi je rekao "naj baka tičica, fogili", i tu se nisam snašla.
A onda je usledilo ono pravo
Najvažniji, najdragoceniji, najmudriji potez povukla je moja prija.
- Krenule smo sa unukom na manifestaciju koju je organizovao grad, nas dve bake. On joj je dao ruku, a u drugoj je držao automobil. Rekla mu je da i mene uhvati za ruku. Podigao je automobil i pokazao da ne može jer mu je igračka u ruci. Omi je bila spremna otvorila je svoj ranac i rekla mu da ubaci igračku u ranac. Poslušao je, uradio je to i dao mi svoju ručicu. Mojoj sreći nije bilo kraja, ozarilo me sunce ljubavi... Koračali smo gradom, a meni se činilo da letim. Samo sam pomislila hvala dragom Bogu, hvala na razumevanju draga dobra poštovana i razumna ženo, moja prijo - priča Vranjanka i dodaje:
- Sada je situacija potpuno drugačija. Zahvaljujući unuku rušimo jezičke barijere. Kada nam dođe Omi (baka) u posetu kažem mu da je pita da li je za čaj, ili kafu da zajedno popijemo i verujte brzo se dogovorimo, zahvaljujući njemu. Dedi i meni prevodi sa nemačkog na srpski, a drugoj baki i dedi sa srpskog na nemački. Pomaže nam da savladamo jezik zemlje u kojoj je rođen i u kojoj odrasta. Često nas i testira kao u školi - sa osmehom navodi baka iz Vranja.
Za kraj je ispričala i jednu anegdotu
"Jednog dana unuk dolazi iz škole i s vrata me pita da li mu se tata vratio s posla. Krećem da mozgam kako bih mu odgovorila na nemačkom, da vidim jesam li bar malo savladala jezik. I dok sam sklapala odgovor u glavi, on mi je jednostavno i brzo na srpskom rekao "nije tu". Ostala sam bez reči i samo ga zagrlila. To je naš dobri razumni unuk sada veliki dečak, naš prvenac - napominje baka iz Vranja sagovornica Kurira.