Prošle nedelje kao sasvim normalna stvar prošle su dve vesti iz Srpske pravoslavne crkve. Jedna - da je ovog Duhovnog ponedeljka dosadašnji vladika Pahomije unapređen i postao je mitropolit, i druga - da je vladika Kačavenda odlikovan Ordenom Svetih velikomučenika novokragujevačkih, priznanjem koje je ustanovljeno u znak sećanja na đake streljane u Šumaricama tokom Drugog svetskog rata. Ove vesti su smele biti sve samo ne normalne. Dečak Milić Blaženović se, prema rečima đakona Bojana Jovanovića, razneo bombom jer nije mogao više da trpi silovanje vladike Kačavende, čije su sklonosti i kriminalno ponašanje javna tajna. Vladika, sada mitropolit Pahomije, svečano je primio orden od predsednika Aleksandra Vučića, a početkom ove godine predsednik je rekao da se „i vladika Pahomije brine što nemamo dece“. Isti onaj vladika Pahomije koji je u više navrata i od više dečaka optužen za pedofiliju, ali su sve te optužbe na volšeban način zastarele ili su odbačene.
Bojan Jovanović ili otac Serafim, koji je i sam zamalo postao žrtva Kačavende, tvrdi da za sve svoje tvrdnje ima dokaze i da poseduje stotine iskaza, dokumenata i svedočenja žrtava koje su prošle kroz pakao pedofilije, a u svojoj knjizi decidirano govori o tome da je Srpska pravoslavna crkva zataškavala ova ozbiljna krivična dela. Umesto istrage protiv onih koji su optuženi za silovanje, pedofiliju i druga strašna krivična dela, tužilaštvo je u Crnoj Gori protiv Bojana Jovanovića pokrenulo postupak. SPC ove navode odbacuje „i formalno i suštinski, i pravno i moralno“, baš kao i u svim dosadašnjim slučajevima sličnih optužbi. A bilo ih je. Bilo ih je zastrašujuće mnogo, baš kao što je zastrašujuće mnogo onih sveštenih lica koja nikada nisu odgovarala za strahote koje su radila.
Tako je ove godine povodom Dana državnosti predsednik Aleksandar Vučić orden uručio vladici Pahomiju, poznatom po procesu koji se protiv njega vodio zbog optužbi za seksualno zlostavljanje četiri dečaka, procesu koji je u dva slučaja zastareo nakon suđenja koje je trajalo godinama upravo zbog nepojavljivanja optuženog. Vladika Kačavenda, poznat po svom ekstravagantnom (i skupom) ukusu kada je u pitanju uređenje enterijera i po sklonosti ka vršenju pritisaka na momke koji prilično redovno istupaju u javnost i prilažu dokaze da je vladika od njih tražio da mu podvode dečake, takođe nikada nije odgovarao. Kačavenda i Pahomije nisu odgovarali za uništene živote desetina dečaka. Nisu odgovarali pred crkvom koja ih štiti i nagrađuje za njihova zlodela, ali nisu odgovarali ni pred zakonima Srbije. Odgovaraju oni koji se usude da o tome progovore, njihove žrtve moraju da pate u tišini i gledaju svoje zlostavljače i silovatelje kako se uzdižu u ljubavi Božjoj i kako, kao veliki hrišćani, gaze sve pred sobom, ponižavaju svoje žrtve i ko zna koji put im šalju poruku da njihova patnja ne vredi nikome ništa.