Kada Njujorčani uzmu jutarnju kafu, njihovoj električnoj mreži je potreban veliki zamah. Desetine elektrana prelaze u brzinu dok potražnja za strujom raste u vreme doručka i nastavlja da raste sve dok grad ne završi sa večerom.
Ogroman deo te energije još uvek se generiše prirodnim gasom koji greje planetu, i iako šira država Njujork pokušava da ubrzano ozeleni svoju mrežu kako bi usporila klimatske promene, nema uvek dovoljno vetra ili sunca na koje bi se mogli osloniti u realnom vremenu. Tehnologija za dugotrajno skladištenje obnovljive energije takođe nije sasvim savladana.
Grupa preduzetnika traži rešenje skoro 5.000 kilometara daleko - ne na zapad do sunčane Kalifornije sa njenim solarnim potencijalom, već na istok, do sive i kišne Britanije.
Grupa želi da izgradi ono što bi bio najveći svetski podmorski energetski interkonektor između kontinenata, koji povezuje Evropu i Severnu Ameriku sa tri para visokonaponskih kablova. Kablovi bi se protezali više od 2.000 milja preko celog dna Atlantskog okeana da bi povezali mesta poput zapada Ujedinjenog Kraljevstva sa istočnom Kanadom i potencijalno Njujorka sa zapadnom Francuskom.
Interkonektor bi slao obnovljivu energiju i na istok i na zapad, koristeći prednosti dnevnog putovanja sunca preko neba.
„Kada je sunce u zenitu, verovatno imamo više snage u Evropi nego što zaista možemo da iskoristimo“, rekao je Simon Ludlam, jedan od trojke Evropljana koji vode projekat.
„Imamo vetar, a imamo i previše sunca. To je dobar trenutak da ga pošaljete u centar potražnje, kao što je istočna obala Sjedinjenih Država. Pet, šest sati kasnije, zenit je na istočnoj obali, i očigledno, mi u Evropi smo se vratili na večeru, i dobijamo obrnuti tok“, dodao je on.
Transatlantski interkonektor je još uvek predlog, ali mreže zelenih energetskih kablova počinju da se protežu po svetskom morskom dnu. Oni brzo postaju deo globalnog klimatskog rešenja, prenoseći velike količine obnovljive energije u zemlje koje se bore da same izvrše zelenu tranziciju. Ali oni takođe stvaraju nove odnose koji preoblikuju geopolitičku mapu i pomeraju neke od svetskih energetskih ratova dole u dubine okeana.
Potreba za dekarbonizacijom nikada nije bila tako hitna. Tokom ove decenije, svet mora da se odvikne od fosilnih goriva i otprilike prepolovi svoje emisije ugljenika ako želi da ograniči klimatske promene na nivoe na kojima se ljudi i ekosistemi mogu udobno prilagoditi i preživeti, prema autoritativnom Međuvladinom panelu za klimatske promene.
Podmorski kablovi mogli bi se pokazati kao ključno sredstvo za ubrzavanje preuzimanja obnovljive energije. Svet zaostaje u ostvarenju svojih klimatskih ciljeva, a većina zemalja još uvek nije usklađena sa Pariskim sporazumom o smanjenju zagađenja koje zagreva planetu, pokazuje analiza.
Energetski kablovi već prolaze između nekoliko zemalja u Evropi, od kojih su većina saveznički susedi. Ne nose svi isključivo obnovljivu energiju - to je ponekad određeno onim što čini energetsku mrežu svake zemlje - ali nove se obično grade za budućnost zelene energije.
Velika Britanija, gde je kopneni prostor za elektrane ograničen, već je pod morem povezana sa Belgijom, Norveškom, Holandijom i Danskom. Potpisala je solarnu i vetar vezu sa Marokom kako bi iskoristila mnogo sati sunčeve svetlosti i jakih pasata koji prolaze preko ekvatora.
Slični predlozi se pojavljuju širom sveta. Projekat pod nazivom "Sun Cable" nastoji da pošalje solarnu energiju iz sunčane Australije, gde ima zemlje u izobilju, u državu Jugoistočne Azije Singapur, koja takođe ima mnogo sunca, ali vrlo malo prostora za solarne farme.
Indija i Saudijska Arabija planiraju da povežu svoje električne mreže preko Arapskog mora, što je deo šireg plana ekonomskog koridora za povezivanje Azije, Bliskog istoka i Evrope. Ima podršku Bajdenove administracije za svoj potencijal da se suprotstavi kineskoj inicijativi Pojas i put, koja se uglavnom sastoji od energetskih i infrastrukturnih projekata koji su pomogli Pekingu da ojača svoje bogatstvo i globalni uticaj.
Kablovi Evropa-SAD mogli bi da pošalju 6 gigavata energije u oba smera brzinom svetlosti, rekao je Loran Segalen, osnivač kompanije za obnovljive izvore energije Megavatt-Ks sa sedištem u Londonu, koji je takođe deo trija koji predlažu transatlantski interkonektor. To je ekvivalentno onome što šest velikih nuklearnih elektrana može da generiše, a prenosi se u skoro realnom vremenu.
Transatlantski interkonektor je u ranoj fazi i biće potreban otkup od nekoliko zemalja i država, kao i značajna ulaganja. U najboljem slučaju, mogao bi biti izgrađen do sredine 2030-ih.
Trojac koji stoji iza megaprojekta je optimističan da će naći podršku, ne samo da uspori klimatske promene, već i da se suprotstavi Rusiji u globalnim energetskim ratovima i da se bori protiv Kine za dominaciju u tehnologiji čiste energije, koje su obe pronašle nove granice ispod mora.
Trojka ne beži od geopolitičkih implikacija svog projekta. Umesto toga, oni gledaju Rusiju dole, birajući da svoj interkonektor nazovu Severnoatlantski transmisioni One-Link - ili NATO-L.
Nadamo se da će projekat imati pozitivne globalne bezbednosne rezultate: Interkonektori će naterati nacije da pažljivo razmisle o tome ko bi njihovi saveznici trebalo da budu u geopolitičkom svetu koji se brzo menja, i da dvaput razmisle pre nego što uđu u diplomatske sukobe, ili još gore, vojni sukob. To se već dešava na neki način, sa fosilnim gorivima. Gasovod Severni tok 2 od Rusije do Nemačke napušten je 2022. godine nakon ruske invazije na Ukrajinu, a kasnije je sabotiran na moru. Evropske nacije su takođe počele da aktivnije dele svoju energiju jedna sa drugom u ovom trenutku, delom kroz svoje postojeće podmorske kablovske mreže kako bi se manje oslanjale na ruski gas.
„Kada smo imali invaziju na Ukrajinu, imali smo prekid na tržištu električne energije i gasa, a interkonektori su logično odgovorili“, rekao je Ludlam. „Pritekli smo u pomoć našim komšijama, i to je stvorilo zavisnost koja je testirana u besu i pobedila je. A kada jednom uspostavite jednu od ovih zavisnosti, manje je verovatno da ćete učiniti nešto da to pogoršate."
Evropa se takođe okrenula izvozu tečnog gasa iz SAD da bi zamenila rusku energiju, zbližavajući dva dugogodišnja saveznika posle četiri godine Trampovog predsedavanja.
Ali ni podmorski kablovi nisu neranjivi. Rusija koristi okean da pojača svoje napade u sivoj zoni – akte provokacije i zastrašivanja koji ne odgovaraju stvarnom oružanom sukobu – ciljajući Evropu i, u manjoj meri, SAD.
Zajednički dokumentarni film javnih emitera u Danskoj, Finskoj, Norveškoj i Švedskoj prošle godine izvestio je da Rusija izvodi navodne podmorske obaveštajne operacije oko energetskih kablova, kao i priobalnih vetroelektrana i gasovoda u Severnom moru i Baltičkom moru.
Oni su tvrdili da su ruska plovila, kako vojna tako i civilna, pokušavala da mapiraju kritičnu podvodnu infrastrukturu i da su verovatno bila u mogućnosti da isključe struju u evropskim državama.
Portparol Kremlja Dmitrij Peskov je tada odbacio izveštaj i rekao da je to znak da evropske zemlje „ponovo više vole da neosnovano krive Rusiju za sve“.
Čini se da je efekat povećanja ruskih napada u sivoj zoni uglavnom psihološko zastrašivanje, rekao je Džordž Dajson, viši analitičar bezbednosnih rizika,odnosno upozorenje Zapadnoj Evropi da Rusija ima mogućnost da uradi gore ako odluči .
Takvi napadi su postali posebno česti u Severnom moru, rekao je Dajson.
„Bilo je napada na skladišta oružja, kao i na brodove koji su prevozili oružje u Ukrajinu“, rekao je on. „Ali to nije baš strateško. Čini se pomalo nekoordinisano.”
Atlantik je toliko dubok da bi NATO-L interkonektor verovatno bio dobro zaštićen mogao bi da se spusti niže nego što podmornice ikada mogu. Ali podmorski kablovi su najranjiviji kada se uzdignu u pliće vode da bi se vratili na kopno, kao što bi NATO-L morao da uradi preko milja epikontinentalnog pojasa, gde ih mogu sabotirati ili oštetiti sidra ili ribarske kočare.
Presek telekomunikacionih kablova u Crvenom moru u martu pokazao je koliko takva šteta može biti razorna - procenjuje se da je 25% protoka podataka prekinuto između Azije i Evrope. Za smanjenje se uveliko okrivljuju napadi pobunjenika Huti u toj oblasti, iako su Huti negirali optužbe, a ostaju pitanja da li je to bilo namerno ili slučajno.
Uprkos zabrinutosti za bezbednost na moru, kritična infrastruktura na kopnu teško da se čini mnogo sigurnijom. Ukrajinske elektrane, uključujući one koje rade na obnovljivim hidroelektranama i nuklearnim elektranama, više puta su bile na meti ruskih udara.
Ali privlačnost napada na moru je u tome što evropski rivali Rusije ubrzano jačaju svoje veze i sposobnost da generišu i dele domaću zelenu energiju.
Rusija je decenijama imala „preveliku“ ulogu na svetskoj sceni zbog svojih bogatih resursa uglja, nafte i gasa, rekao je Alberto Riči, politički saradnik Evropskog saveta za spoljne odnose koji istražuje geopolitiku energetike i infrastrukture. Ali to bi se moglo promeniti jer njeni ekonomski rivali, Evropa i Sjedinjene Države - pa čak i tradicionalne naftne države Bliskog istoka - ulažu u obnovljive izvore energije.
„Ako pogledate zemlje Zaliva, one mnogo ulažu u obnovljive izvore energije. Oni takođe žele da budu glavni dobavljač zelene energije. Oni žele da zadrže ulogu koju sada imaju u smislu da budu energetski elektrani, čak i u tranziciji“, rekao je Rici. „Onda imamo druge zemlje, Rusiju, na primer, koja ne ulaže u obnovljive izvore energije i tako je izostavljena.
Postoji jednostavnost u povezivanju evropskih saveznika, od kojih su mnogi deo 27-člane Evropske unije. Povezivanje Severne Amerike i Evrope biće složenije, politički. To može poslati signal Rusiji o jakim vezama, ali Trampove godine su takođe pokazale da veza između SAD i EU, posebno po pitanju NATO-a i odbrane, nije neraskidiva.
Američki predsednički izbori u novembru mogli bi da imaju posledice po energetske projekte kao što je NATO-L, iako je njihova svrha da obuhvate generacije i nadžive promene vlasti.
„Podmorski kabl bi mogao da bude iskorišćen od strane transakcionog predsedništva kao što je Trampovo kako bi iznudilo ustupke od Evrope u drugim oblastima“, rekao je Rici.
Kurir.rs/CNN
Bonus video: