Čudo je „letnja šema“. Ono što su do pre (otprilike) deset godina za novindžiluk serbski bili drekavci, pacovi u pivskim flašama i proplakale ikone, to su sada superćelijske oluje, indeksi UV zračenja, najave tropskih vrućina, svetojovanjskih mrazeva, crveni i narandžasti meteoalarmi, gradonosni oblaci i „pijavice“.
Nije mi milo da priznam, ali ću zbog pravovremenog i objektivnog informisanja ipak priznati: i ja sam naseo na meteorološku propagandu. A nisam to očekivao od mene. Dugo sam si laskao da sam imun na televizorske i novinske histerije i dubare (svih boja). Mene što se tiče, marketing je džaba krečio i tako će - ako se drugačije ne naredi - ostati. Nikada - i slovima nikada - nisam kupio nijedan proizvod koji bi se mesecima napadno reklamirao. Štaviše, svaki takav proizvod je mogao računati da ga (iz srpskog inata) nipošto neću kupiti. Ali proizvodi nisu ni računali na mene (i meni slične). Imaju oni svoju klijentelu.
Žutarske superćelijske psihoze su me preko svojih portala najpre ubedile da sam meteoropata, što je bolje nego da sam psihopata - tko zna, možda i jesam - ali ni to nije prijatno. Bilo mi je prijatnije dok nisam znao da sam meteoropata. A verovatno nisam ni bio.
Da li zbog poodmaklih godina, straha od toplotnog udara ili zbog popuštanja pred meteorološkim pritiskom, kako god, i moj mali Mujo je pošao kud i svi Turci - pardon, Srbi - i u strahu i drhtanju iščekuje paklene vrućine tri dana pre nego što nastupe - to je lakši deo - da bi kad vrućine „stupe na snagu“ ustanovio da nisu ni približno toliko paklene - što je još lakši deo - da bi na kraju, kad tropske vrućine uminu i dođu oluje - ovo je teži deo - danima mazohistički čitao izveštaje o katastrofama i štetama po srpsku istoriju u životu koju je izazvalo „nezapamćeno nevreme“.
I tako mic po mic dođosmo i do teme naše današnje kolumne. Pomenuta iščitavanja nemaju veze s meteoropatijom. Pre bi se reklo da imaju veze s psihopatijom srpskog novindžiluka, vajkadašnjom temom mojih kuhinjskh psiholoških istraživanja.
Tokom dugogodišnjih istraživanja stekao sam snažan utisak - i za tačnosti utiska garantujem - da srpski novindžiluk saborno uživa (i to i ne krije) u višednevnim zastrašivanjima pučanstva, da bi potom uživao u zastrašivanju pučanstva pričama o postolujnim pustošenjima, stravama i užasima.
Odavno ja podozrevam da je nefunkcionalna pismenost - triput gora od funkcionalne nepismenosti - jedan od mnoštva problema koji ostaju ispod onog poslovičnog radara i na duge staze prave štetu veću nego superćelijske oluje.
Ako bi, recimo, neki dilber usred bioskopske predstave skočio i povikao „požar“, momentalno bi bio savatan i „procesuiran“ zbog uznemiravanja javnosti - ako se to krivično delo tako zove - ali kad vas portali zaspu naslovima „trči, žena se davi“, „sve stoji“ ili - ovaj mi se najbolje svideo - „Nijagarini vodopadi u Rakovici“, onda nikom ništa.
Ne kažem da „žene koje se dave „ i „odleteli krovovi“ treba da ostanu u medijskom mraku, kažem da novindžiluk serbski jedva čeka da se žene dave i da krovovi lete da bi imao repromaterijal za proizvodnju nepismenosti.