Sklonost Srba (svih boja) protestnim šetnjama dugog trajanja, zaumnim hodočašćima i pasivno-agresivnim litijama već je poslovična. Od tog starog srpskog zanata (za sada) vajde je videla samo naše gore Marina Abramović, koja je konceptualistički prepešačila polovinu Kineskog zida, privukla svetsku pažnju i verovatno zaradila neku kintu.
Svi ostali srpski litijaši, protestni šetači i pasivno-agresivni litijaši - iliti u mojoj klasifikaciji „seljački konceptualisti“ - uglavnom džaba kreče, mada se poneki izbore za malo lokalne pažnje, poput, recimo, pevača Nikole Rokvića, koji je onomad potegao pešice na hodočašče u manastir Sv. Nektarija Eginskog, koje je potrajalo dobrih mesec dana, dobilo veliku „podršku“ estradne zajednice i bilo odlično „medijski pokriveno“.
Žutare serbske su danima izveštavale o mučeničkim etapama Rokvićevog putešestvija, podastirale javnosti fotografije hodočasničkih žuljeva i prenosile Nikoline usputne, bogougodne homilije, da bi Rokvića na kraju hoda po mukama na odredištu sačekala „ekipa Blica“ i na licu mestu napravila srceparatelnu foto-reportažu.
Nešto manje pažnje nedavno su privukle naslovne litije za litijum, koje - treba li uopšte reći - nisu dobile podršku estradne zajednice. Ali to je donekle i razumljivo jer je jedna stvar prepešačiti relaciju Beograd-Egina, a sasvim druga, tj, mnogo kraća, relaciju Beograd-Loznica.
Na kraju puta litijumski litijaši - grupa studenata - dobili su isto ono što i Rokvić - žuljeve - ali sa obrnutim, ekološkim, ne svetosavskim predznakom.
I tek sada stigosmo do teme naše današnje kolumne - može li se Vučić uzdrmati i u krajnjem ishodištu strmopizditi ekološkim putem, o čemu je, kako videh, i Danas otvorio javnu raspravu.
Moje mišljenje - koje dele i neki učesnici Danasove javne rasprave - jeste da to nije moguće. I to iz više razloga. Razlog prvi: nema te „goruće teme“ koja će sama po sebi magičnim putem strmopizditi bilo koga i bilo gde. Razlog drugi: ekologija može biti samo deo nekog političkog programa, ne i politički program. Razlog treći - najvažniji - ekologija je po definicija ćorav posao u društvu u kome niko ne daje pet sitnih para za ekološke katastrofe, sve dok ne dođu do njegovog dvorišta. I razlog peti - ponajvažniji - Vučić ne želi da bude strmopižđen i u tome mu - neki voljno, neki nehotice - svojski pomažu manje-više sve personae dramatis na srpskoj histeričnoj političkoj sceni.
Ovih dana su mi moji obaveštajni oficiri kroz moj prozor u svet, viber, ubacivali razne foto i video materijale sa aktuelnih antilitijumskih protestacija i da me nisu obaveštavali o čemu se radi, mislio bih da su to klipovi sa skupova SNS, Dveri, Zavetnika ili Novog DSS.
Ista ikonografija, iste šajkače, ista obraćanja - „braćo i sestre“ - isti baneri „nećemo litijum, Kosovo ne damo“, ista patetika, iste smorne govorancije, ista konfuzija... Sve isto, samo se Vučić ne strmopižđuje. Što li, bože, sve se pitam.