Slobodan Tedićima tek 24 godine, ali je već prošao kroz mnogo toga u karijeri. Od Superlige Srbije, do Mančester sitija i nazad, njegovu karijeru pratili su brojni usponi i padovi. Sada je za Kurir otvorio dušu i pričao o mnogim zanimljivim temama.
Vratio si se u Čukarički, klub koji te je izbacio u fudbalsku orbitu. Kako teku pripreme za narednu sezonu?
- Pripreme kao svake pripreme, teške... Imali smo dve nedelje u Beogradu gde smo radili na fizičkoj spremi i trčanju, ovde smo se fokusirali malo više na loptu i taktiku. Ali dobro, najteži deo je prošao... Da odigramo još te dve utakmice, da se spremimo što bolje, posle da uhvatimo svežinu i da se fokusiramo na ligu koja počinje uskoro.
Koji su ciljevi, kako Čukaričkog, tako i tvoji lični?
- Čukarički, kao i svake godine ima cilj da izbori Evropu. Što se mene lično tiče želim da dam što više golova i tako pomognem timu.
Slobodan Tedić se vratio u Čukarički, da li to znači da možemo da očekujemo onog starog Slobodana Tedića ponovo na delu?
- Iskreno, nadam se. Imao sam tu povredu, ne mogu da kažem da me nije poljuljala i poremetila... Nisam mogao ništa da radim četiri meseca, ranije sam uvek bar nešto radio, sada sam bio nemoćan. Kada sam imao povredu zgloba u Mančesteru fokusirao sam se na gornji deo tela i mogao sam donekle noge da radim. Sada je povreda bila specifična i iz čistog mirovanja sam morao da ulazim u neki trenažni proces. Samo da me zdravlje posluži... Pripreme prolazim odlično, zadovoljan sam kako se odvijaju stvari i ja se ne bojim za sebe kada sam zdrav i kada prođem ful trenažni proces. Sticajem raznih okolnosti poslednjih godina nisam puno priprema prolazio, te zbog radne dozvole, te zbog traženja klubova, povreda... Nadam se da ću ove pripreme izgurati do kraja i da ću se spremiti što je bolje moguće.
Šta očekuješ od Superlige Srbije naredne sezone?
- Za razliku od onih godina kada sam ja bio u ligi, šampionat Srbije je sada daleko teži. Svi su se pojačali, mi, Vojvodina, Radnički Kragujevac... Liga nikad nije bila teža i mnogo timova igra dobro, te nije lako nikoga pobediti... Ima dosta vrhunskih i mladih igrača punih želje, ambicije i motiva, te verujem da će neko od njih da iskoči.
Da se vratimo par godina unazad, kako je došlo do transfera u Mančester siti?
- Imao sam vrhunski početak u Čukaričkom, sa 16, 17 godina sam priključen prvom timu. Nisam bio fizički zreo da budem standardan, ali trenirao sam s prvim timom, a utakmice koje nisam igrao za seniore, imao sam u omladincima. Zbog samopouzdanja, minuta... Bilo je sve korak po korak i kada sam sazreo priključio sam se prvom timu gde sam postao standardan. Imao sam i zdravu konkurenciju u vidu Mudrinskog, gurali smo jedan drugog i ta sezona kod trenera Veselinovića je bila ključna gde sam buknuo i odigrao sezonu života i posle svega se desio transfer u Siti.
Kako funkcioniše Siti grupa i da li si se plašio odlaska u Mančester?
- To je mač sa dve oštrice kada se potpiše za tako veliki klub. Često se ide po pozajmicama i teško je izboriti se za minute u Sitiju. Oni su meni tada pričali kada sam dolazio da godišnje kupe 200, 300 igrača, a da je u tom momentu samo Zinčenko kojeg su kupili za manje novca od mene i koji je buknuo i iskočio u prvi plan. To je veliki sistem, oni pokupuju dosta mladih igrača i, možda zvuči grubo, ali kom uspe, čelnici kluba su posle toga zadovoljni.
Kakvi su uslovi za život u Engleskoj?
- Život kao život, nigde nije kao kući, ali nisam mogao da se žalim. Živeo sam i u Londonu i u Mančesteru, malo je vreme drugačije, kišovito, oblačno... Ali se navikne na sve... Život je sportski, trening, kuća, ishrana, spavanje... Ode se ponekad na piće sa igračima, ali najviše se bazira na tom nekom sportskom životu. Trening, kuća i spremaš glavu za sledeći dan.
Kako bi ocenio treninge?
- Kvalitet treninga je ozbiljan! Baš dosta trenera, igrača sa pozajmice koji su bili u Premijer ligi, Španiji... Mi smo prošle godine radili pripreme, bio nam je trener Kolo Ture i treniralo se po sistemu da smo zajedno mi igrači sa pozajmice, ali smo se četvrtkom i petkom priključivali prvom timu. To je druga dimenzija fudbala, drugi nivo... U tom trenutku kada sam ja trenirao sa njima oni su osvojili triplu krunu (Ligu šampiona, Kup i Premijer ligu) i bili su najbolji na svetu. Dok si tamo možda nemaš taj osećaj, ali kad se neke stvari slegnu posle bude ti drago i budeš ponosan na sebe. To mi je motiv za dalje, za neki iskorak, možda jednog dana budem igrao protiv njih ili se nađemo zajedno u istom timu na terenu.
Imaš li neku zanimljivu anegdotu iz Sitija?
- Pošto smo obično dva dana pred utakmicu radili sa prvim timom, ti treninzi su se bazirali na taktici i prekidima. Najviše smo radili prekide sa njima, prvi tim je vežbao prekide, a mi smo radili defanzivno prekide. Ja sam zbog svoje konstitucije dobio zadatak da čuvam Halanda... To je jedna "životinja" koja je kao pojava... Za glavu je viši od mene, ima deset, 15 kila više... A ja se vodim kao krupan igrač. Taj trenutak mi je ostao u pamćenju.
Ubrzo je usledila pozajmica u holandski Cvole. Kako se sećaš ovog perioda?
- Nikad nisam bio tip koji će da traži izgovor i kalkuliše, ali... Posle Čukaričkog sam napravio pauzu tri, četiri meseca, čekao sam radnu dozvolu dugo... Pa dok sam klub našao, bez priprema sam se priključio Cvoleu, tada je bila situacija sa koronom, pa sam tri nedelje bio u karantinu u nekoj šumi, u kući... Kad sam izašao iz karantina liga je uveliko počela. Ja ulazim u ligu, nisam se ni spremio, ni pripremio... Ja sam se spremao 15 dana i zaigrao prvu utakmicu u holandskoj ligi. Taj momenat nije išao prirodnim putem, telo se nije naviklo, nisam se upoznao s ligom. Odigrao sam dve, tri utakmice, pa sam povredio zglob. Četiri nedelje sam pauzirao, vratio sam se, odigrao, pa sam isti zglob povredio. Zatim mi se desila i ta situacija sa plućima, sve je išlo niz vodu i povrede su me sputavale u razvoju. Bio je jedan period posle povrede kada sam briljirao i igrao dobro. Nadam se da će biti tako i posle ove povrede.
Da li su problemi sa plućima zaista bili toliko ozbiljni?
- Primao sam drenažu, imao operaciju, ali prvi put mi je bilo teže jer nisam bio upoznat sa tim šta se dešava sa tom povredom, koja je procedura. Pritom sam bio u Cvoleu gde niko nije govorio naš jezik, bilo je teško... Zbog korone niko nije mogao avionom da putuje, moji su 17 sati dolazili kolima da me vide... Drugi put sam imao tu operaciju, ali je donekle isti oporavak bio.
Imaš li neku zanimljivu anegdotu iz Cvolea?
- Ja sam tamo bio dve godine, u drugoj mi je predsednik kluba poslao poruku dovodim ti još jednog Srbina! Ja nisam znao ko je u pitanju, a onda sam u trening kampu video Luku Adžića i tu smo se lepo družili. Prijalo mi je jer sam ga znao i pre Čukaričkog i uvek znači da imaš nekog svog. Mnogo znači i za fudbal i za život i za sve. Evo sada sam se vratio u Čukarički gde je on bio. Pratimo se!
Zatim su usledile pozajmice u Čarlton i Barnsli. Kako je bilo tamo?
- Ja iskreno nisam pratio niže lige Engleske pre nego što sam otišao tamo. Znao sam dosta klubova, ali nisam pratio tu Ligu 1. Skoro 12 klubova iz tog ranga tada je igrao i Premijer ligu. Evo Ipsvič se sada vratio u Premijer ligu, a tada sam igrao protiv njih. Ali kako sam otišao tamo, shvatio sam da ljudi prate to. Vole stare stadione, timove sa tradicijom... Lep je ambijent, to je država koja voli fudbal, živi za fudbal i sama utakmica je neverovatan događaj.
Koji trenutak iz Engleske nikada nećeš zaboraviti?
- Igrao sam na Vembliju pred 90.000 ljudi. To mi je ostalo i ostaće u pamćenju! U pitanju je bila finalna utakmica plej-ofa za ulazak u Čempionšip gde je moj Barnsli poražen od Šefild Venzdeja u 123. minutu. Taj osećaj, kad se istrči na teren pred 90.000 ljudi... Jeste se tragično završilo, ali meni ostaje za sva vremena da sam igrao na Vembliju!
Kako su navijači, igrači i ljudi u klubu podneli taj poraz?
- Ja se nešto nisam sećao jer sam potres mozga dobio u 45. minutu pa sam izašao na poluvremenu, ali kako smo primili taj gol u 123. kao da mi se sve vratilo u sekundi. To je fudbal, mi smo bili bolji tu utakmicu, iako smo od 70. minuta imali igrača manje. Pogodili smo prečku, mogao je da nam svira penal... Ali fudbal je živa stvar, a sudija je tu da odlučuje... Produžio je tri, četiri minuta drugi produžetak što se retko kada dešava... Ja sam tada došao iz svlačionice na klupu, čekali su se penali, pravio se spisak... Ostaje gorak osećaj jer smo mi u poslednjim trenucima primili pogodak. Sećam se, išla je lopta sa strane, centaršut, ovaj udara glavom... Imali smo i ogromne bonuse, takvo je i pravilo u ugovorima tim igračima iz Engleske kad se uđe u viši rang se duplira ili čak tri puta uveća plata. Ali i to da stavimo na stranu, najteže mi je palo što nismo uspeli da podignemo taj trofej, da doživimo to slavlje i uđemo u viši rang. Možda bih i ostao u Čempionšipu da smo ušli, ali to je fudbal. Oni su posle godinu dana ponovo ispali razigravanje i još jednom se istorija ponovila, nešto slično se desilo.
Prošao si skoro sve mlađe selekcije Srbije, sa kim si bio u generaciji?
- Bio sam u toj generaciji '98. tu su bili Adžić, Račić, Ivan i Luka Ilić, Vlahović, Joveljić... Bilo je dobrih igrača, ali nismo uspeli da napravimo neki iskorak... Bože zdravlja možda se jednog dana sa seniorskom reprezentacijom napravi neki iskorak. Ali dobro je igrati za svoju zemlju i reprezentaciju. To mi je uvek bio drugačiji osećaj i motiv da guram dalje.
Da li se nadaš da bi mogao da zaigraš za seniorsku reprezentaciju Srbije?
- Naravno da se nadam i da bih voleo da zaigram. Uvek sam težio ka nečemu višem i nadao se da bih mogao da zaigram. Skoro sve mlađe selekcije sam prošao i, Bože zdravlja, kad bi se sklopile sve kockice... Naravno da verujem u to i da bih voleo da ispunim taj cilj.
Pošto si rođen u Podgorici, da li si razmišljao da zaigraš za reprezentaciju Crne Gore?
- Rođen sam u Podgorici, tamo sam živeo godinu, godinu i po dana, a onda sam se preselio. Ali ja sam sve selekcije u Srbiji prošao, odlučio sam se da igram za Srbiju jer to je nešto što osećam iznutra! Da treba da igram za Srbiju, da sam Srbin! Nikada nisam voleo da idem lakšim putem, želim da se borim za dres Srbije i to je moja odluka koju nisam ni puno razmatrao da bude drugačija. Tu nije bilo dileme, igraću samo za Srbiju jer tako osećam!
Da li pratiš Evropsko prvenstvo i ko ti je favorit za osvajanje?
- Na ovom Evropskom svi su se fokusirali na defanzivu, nema neke lepote kao na prošlim takmičenjima. Imamo primer Francuze koji su bez datog i primljenog gola iz igre otišli u polufinale. Tu su i Englezi za koje su svi pričali da igraju loše i da nisu zaslužili grupu da prođu, a opet su stigli do polufinala. Stvarno ne znam ko će osvojiti ove godine, rekao sam Portugal oni izgubili od Gruzije 2:0, zatim Engleska, oni 1:1 sa Danskom... Najsigurnije mi deluju ti Španci, ali ne znam ni sam...
Ima li nekih igrača protiv kojih si igrao?
- Igrao sam protiv Salibe u Francuskoj, s Palmerom i Fodenom sam trenirao... Lepo je videti na televiziji i reći e, igrao sam sa njima ili protiv njih. Verovatno ih ima još, ali sad ne mogu da se setim...
Za kraj, kada bi sastavljao tim za mali fudbal u formaciji četiri igrača plus golman od bivših i sadašnjih saigrača i ekipu od fudbalera protiv kojih si igrao, kako bi ti timovi izgledali?
- Te igrače iz Sitija bih ubacio u tim jer oni igraju taj fudbal gde je pas u prvom planu. Golmana bih stavio Nemanju Belića pošto sam se sa njim najviše družio dok je bio u Čukaričkom, i dan danas smo u kontaktu. Stavio bih nazad Vukašina Jovanovića. S njim se isto družim, najviše vremena provodimo zajedno i smatram da bi to defanzivno mogao da odradi. Da digne nekog dva puta, taman nije veliki teren, ne može niko da mu pobegne, može svakog da seče u korenu. Uz njega i Belića bih dodao Rubena Dijaza, Fodena i Palmera. Imam dva defanzivca, dva tehničara koji imaju najbolju tehniku u Sitiju. A protiv... Protiv bih iskreno stavio što slabiju ekipu da bih mogao da pobedim. Šalim se, naravno, na gol bih stavio Hendersona, zatim Mojze Kin, Saliba, Badiašile i Ozil. Znači Belić, Vule Jovanović, Ruben Dijaz, Foden i Palmer protiv Hendersona, Salibe, Badiašile, Kina i Ozila. Mislim da bi bila zanimljiva utakmica.
BONUS VIDEO: