Pre 110 godina, na Vidovdan 28. juna 1914, Gavrilo Princip puca i ubija nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju dok su se vozili ulicama Sarajeva. Tim činom devetnaestogodišnji Princip i političko-revolucionarni pokret Mlada Bosna zauvek su upisani u istoriju Balkana, Evrope i sveta. Mesec dana kasnije počeo je Prvi svetski rat.
- U trenutku kad je Princip povukao obarač Mlada Bosna je zauvek napustila anonimnost. Grupa bosanskohercegovačkih antihabzburški nastrojenih đaka i studenata postala je objekat znatiželje o kojem su, usled nesagledivih posledica njihovog čina, mnogi želeli da znaju sve što se znati može. Događaji iz Sarajeva nezaobilazni su sastojak svake istorije Balkana, Evrope i sveta u 20. veku. Pored toga, fotografije povezane sa atentatom - bilo da se radi o fotografijama atentatora, bilo o onima nastalim tog sudbonosnog dana - stekle su snažno mesto u istorijskoj svesti. S prolaskom vremena one ne gube na značaju. Štaviše, izgleda kao da postaju važnije - navodi istoričar Miloš Vojinović.
Kako je nastao pokret
U borbi za oslobođenje, mladi ljudi su se ugledali na Italijane u njihovoj borbi za narodno oslobođenje i ujedinjenje. Macini i njegova Mlada Italija postaju ideal omladine.
Njegovi spisi su se prevodili, čitali i objašnjavali, i javno i na privatnim skupovima. I u Italiji su pripremani razni atentati, stvarala se tajna društva, organizovali se zaverenici. Atentatoru na Franca Josifa, Oberdanku, koji je 1882. pogubljen, podignut je 1912. godine spomenik u Veneciji i postao je predmet kulta. Tom italijanskom primeru pridružili su se i ruski.
Svi mladi ljudi u Bosni čitali su tada ruske revolucionarne pisce i oduševljavali se njihovim požrtvovanjem.
Mlada Bosna je početkom 20. veka predstavljala organizaciju srpske i druge omladine na tlu tada najmlađe austrougarske provincije Bosne i Hercegovine. Cilj ove organizacije od samog njenog osnivanja, koje seže u 1904. godinu, bila je borba protiv okupatorske austrougarske vlasti.
Mlada Bosna se zalagala za nacionalno, političko, socijalno i kulturno oslobođenje Srba, koji su na ovim prostorima živeli u ropstvu od dolaska Osmanlija. Posebna aktivnost ove organizacije odnosi se na period posle aneksije Bosne i Hercegovine 1908. godine, kad su u Sarajevu, Mostaru, Tuzli, Banjaluci, Trebinju i drugim gradovima njeni članovi svoj otpor okupatoru izražavali demonstracijama, spaljivanjem austrijskih i mađarskih zastava, rasturanjem letaka i brošura.
Članovi Mlade Bosne koji su studirali u Beogradu održavali su prisne veze s drugim srpskim nacionalnim organizacijama u Srbiji, a naročito za vreme balkanskih ratova s četničkim vojvodama Tankosićem i Vukom.
Mnogi njeni pripadnici bili su dobrovoljci u srpskoj vojsci.
Mlada Bosna je predstavljala političko-revolucionarnu organizaciju sastavljenu od mladića seljačkog porekla koji su bili naklonjeni jednoj vrsti jugoslovenskog jedinstva, samostalnog u odnosu na prisutnu austrougarsku vlast. Ova organizacija je tražila podršku od nacionalističkih organizacija u Srbiji, između ostalog i Narodne odbrane, inače društva kroz koje su delovali oficirski članovi Crne ruke.
U Lozani je Gaćinović (Vladimir Gaćinović, začetnik i ideolog pokreta Mlada Bosna) došao u kontakt s poznatim ruskim revolucionarom Lavom Trockim, kome je pisao:
„Mi poznajemo istoriju vaših ideja i volimo je, u mnogim je nanovo izvodimo nad sobom (...).“
Mlada Bosna je dolazila posle Marksa i Engelsa. Nakon ruske revolucije 1906. godine neki njeni članovi su prošli školu Masarikovog socijalizma, mnogi su vodili krvave ratničke nemire 1906. u Sarajevu. Trebalo je da atentati ožive duh naroda i da budu razlog za strah vlastodršcu. U diskusijama i uzajamnim podrivanjima, stvar se razbuktavala dalje.
Ko su bili mladobosanci
Izraz Mlada Bosna prvi je upotrebio Petar Kočić 1907. godine u listu Otadžbina, a zatim i Vladimir Gaćinović u Almanahu prosvete 1910. godine, u autorskom članku „Mlada Bosna“. Najnapredniji omladinci tog vremena stupili su u redove ove organizacije, a njeni članovi bili su pripadnici svih naroda koji su živeli u Bosni. Brojni istoričari tvrde da Sarajevski atentat predstavlja čin odbrambenog oslobodilačkog karaktera, čije su se ideje tkale na revolucionarnoj politici najnaprednijih bosanskohercegovačkih omladinaca toga vremena. Njihova patriotska svest kao osnova i filozofska misao kao politička nadgradnja, koju su začinili revolucionarni duh i ponos svakog od njih, znatno doprinosi formiranju njihovih stavova i opredeljenja za slobodarsku borbu. Mlada Bosna nije formirana iz Srbije. Sarajevski atentat su odlučili da izvedu njeni članovi, ne vlasti iz Srbije, i danas je to stvar polemike.
Među članovima Mlade Bosne moraju se, osim Gavrila Principa, pomenuti i Bogdan Žerajić, Nedeljko Čabrinović, Danilo Ilić, Borivoje Jevtić, Trifko Grabež, Jezdimir Dangić, Veljko i Vaso Čubrilović, Muhamed Mehmedbašić, Ivo Kranjčević, nobelovac Ivo Andrić, Dobrosav Jevđević, Dimitrije Mitrinović i Jakov Milović.
Atentat i suđenje
Pucanj na Vidovdan 28. juna 1914. promenio je istoriju. Likvidacija nadvojvode Ferdinanda uzima se kao početna tačka za Prvi svetski rat, a zbog sukoba koji su ubrzo zahvatili Evropu, ali i ceo svet, suđenje Principu palo je u drugi plan. Trajalo je samo 11 dana, a Srbija je bila glavni krivac.
Pretres je bio samo delimično javan: prisustvovali su samo pozvani predstavnici građanstva, među njima i tri Srbina, bosanska političara. U sudnicu su mogla da uđu i šestorica novinara: trojica su bila iz Sarajeva, dvojica iz Beča i jedan iz Pešte.
Bilo je 25 okrivljenih, a svih pet uhapšenih atentatora bili su u trenutku izvršenja dela mlađi od 20 godina, odnosno maloletni po austrijskom zakonu.
Gavrilo Princip imao je 19 godina i 11 meseci, Čabrinović 19 godina i pet meseci, Grabež 18 godina i 10 meseci, Cvetko Popović 18 godina i tri meseca, a Vaso Čubrilović 17 godina i šest meseci.
Danilo Ilić imao je pune 24 godine, a Muhamed Mehmedbašić, koji je bio u bekstvu, 27. Njih i 19 pomagača tužilac je teretio da su smerali da se „na silu izmijeni opseg područja zemalja Austrougarske monarhije, da se, naime, Bosna i Hercegovina otrgnu od monarhije i pripoje Kraljevini Srbiji“ i da su „odgovorni za umorstvo iz zasjede“.
Svi atentatori su na sudu izjavili da im je cilj bio uništenje Austrougarske i oslobođenje Južnih Slovena.
Po izricanju presuda, predsednik sudskog veća Luiđi fon Kurinaldi otišao je u manastir i zamonašio se. Car Franja Josif 26. januara 1915. godine pomilovao je Neđa Kerovića i Jakova Milovića. Njima su smrtne kazne zamenjene dvadesetogodišnjom teškom tamnicom, odnosno doživotnom tamnicom.
Političke ideje
Miloš Vojinović je nedavno za „Vukotić mediju“ objavio knjigu „Političke ideje Mlade Bosne“, koja govori kako se kroz istoriju menjao pogled na ovaj važan događaj.
- Za Mladu Bosnu je Gimnazija u Mostaru bila mesto odakle je sve počelo. U njoj su se prvi put sreli Bogdan Žerajić, Dimitrije Mitrinović i Vladimir Gaćinović - prva generacija mladobosanaca, kasnije uzori sarajevskih atentatora. Koliko god predistorija Sarajevskog atentata bila kompleksna, u svakoj sledećoj epohi tumačenje tog događaja bilo je sve kompleksnije. Tako danas, u širokom spektru razumevanja toga šta Mlada Bosna zaista jeste i šta se to dogodilo 28. juna 1914. godine, možemo pronaći da je Gavrilo Princip revolucionar i borac za pravdu, ali isto tako i terorista.
U narednim decenijama je ovaj fenomen dobijao i neke bizarne manifestacije. Kada je Adolf Hitler prvi put pisao svoj politički manifest „Mein Kampf“, njegovo shvatanje atentata na Ferdinanda zapravo nije bilo negativno. Štaviše, kao protivnik Habzburga, koje je smatrao nemačkim opresorima, Hitler je na 28. jun 1914. gledao blagonaklono.
Već u sledećem izdanju taj deo teksta je izbačen, a kako se polako formirala nacistička ideologija, tako je Princip u očima Hitlera postao „problematični Srbin, Jevrejin i mason“ iza koga su stajale Kraljevina Srbija i britanske tajne službe. Kako je Hitler veliki značaj pridavao simbolima, saradnici su mu za 52. rođendan iz Sarajeva doneli memorijalnu ploču sa mesta odakle je izvršen atentat.
Nakon Drugog svetskog rata, komunistička Jugoslavija pronašla je novu upotrebnu vrednost Vidovdanskog atentata, navodi Vojinović. Mladobosanci su u periodu „druge Jugoslavije“ bili prikazani kao pobornici ideje bratstva i jedinstva, koji su za ujedinjenje južnoslovenskih naroda bili spremni da polože svoj život. Podsećanje na revolucionarni karakter Mlade Bosne takođe je bilo veoma važno za komuniste i uklapalo se u njihov prirodni diskurs.
Vladimir Dedijer, autor možda i najpoznatije knjige o Sarajevskom atentatu „Sarajevo 1914“, pisao je, prema mišljenju Miloša Vojinovića, pod snažnim uticajem partijske nomenklature. On je akt mladobosanaca u Sarajevu opisao kao „iskonsku“ potrebu naroda za „tiranoubistvom“, koju je „teško identifikovati sa bilo kojom spoljnom grupom ili ideologijom tog doba“. Dedijer u tumačenje Mlade Bosne uključuje i kosovski mit - možda i paradoksalno za taj period - pokušavajući da potkrepi svoju tezu da je „ubistvo tiranina“ deo „domaće folklorne filozofije“. Prema njegovom mišljenju, „narodne mase jugoslovenskog seljaštva“ bile su među najvećim tiranoubicama u Evropi.
Principov pucanj s početka veka neraskidivo je vezan za stvaranje Jugoslavije, ali i za rušenje dveju velikih centralnoevropskih imperijalnih sila. Padom Berlinskog zida te uloge su se zamenile, a sećanje na atentat bilo je prisutno kako pri raspadu Jugoslavije, tako i tokom ujedinjenja Evrope pod krovom Evropske unije. Burnih devedesetih godina mnogi teoretičari iz zapadnih zemalja prisećali su se kosmopolitske multikulturalne habzburške države kao idealnog modela za rešavanje jugoslovenske krize. Gavrilo Princip je tada češće označavan kao srpski nacionalista nego jugoslovenski, a određene diplomate su u njemu videle krivca ne samo za Prvi već i za Drugi svetski rat, a samim tim i za kasnija mračna dešavanja sa sovjetske strane gvozdene zavese.
- Različite političke opcije su se tako preko obračunavanja s Mladom Bosnom, ne vodeći računa o tome za šta su se zapravo mladobosanci zalagali, obračunavale s Jugoslavijom. Tokom građanskog rata u Jugoslaviji, na osnovu činjenice da je većina članova Mlade Bosne dolazila iz srpskih porodica, Mlada Bosna je obeležena kao (veliko)srpska organizacija - piše Vojinović.
Tako se istorija krajem 20. veka vratila na svoju početnu tačku, obračunavajući se sa idejom zbog koje je jedan mladić pre tačno 110 godina povukao okidač i otpočeo najkrvavije stoleće u istoriji čovečanstva.
Priča o prijateljstvu nobelovca i Gavrila Principa
Uloga Ive Andrića u „mučeničkom redu“
l Mlada Bosna je „mučenički red“ mladih ljudi oduševljenih idejom da odbace svoj život, piše istoričar Kristofer Klark sa Univerziteta u Kembridžu. Uz to idu književne ambicije. Skoro svi pripadnici Mlade Bosne pišu, nadahnuti su pomalo ćudljivim i nesređenim duhovnim sklonostima. Satima debatuju o politici i književnosti. Andrić se seća vatrenih đačkih diskusija na zidanoj ogradi Miljacke ili na bilijaru u kafani „Kairo“. Đaci su, pored sopstvenih pesnika i mislilaca, citirali i Karla Kauckog i Ernsta Hekela, Augusta Bebela i Knuta Hamsuna, Augusta Strindberga i legendu o Kosovu. Naravno, sve to pomešano, kako god se uklopilo ili ne uklopilo. Mlada Bosna je takođe i debatni klub - samo što se pojedini njeni članovi odlikuju povremenim porivom za političkim ubistvom. Sa današnjeg stanovišta bi se verovatno moglo govoriti o terorizmu s književnim ambicijama. U program su svakako spadali atentati na austrijske ili mađarske činovnike, iako su ovi samo retko uspevali po volji svojih izvršitelja. Da bi u ovoj borbi protiv Beča i Budimpešte prevazišli tenzije i verske razlike među katoličkim Hrvatima, pravoslavnim Srbima i muslimanskim Bosancima, mnogi članovi Mlade Bosne pokušavaju da se odvoje od nacionalnih pripisivanja, pa sebe ne nazivaju više Hrvatima ili Srbima, nego „Hrvatosrbima“, „Srbohrvatima“ ili naprosto Jugoslovenima. Ivo Andrić sebe u Sarajevu i kao student u Zagrebu definiše kao Hrvata, međutim, već u Hrvatskoj počinje proces u kom se on lagano preorijentiše, da bi se na kraju priklonio srpskoj varijanti jugoslovenstva.
U Sarajevu Andrić postaje predsednik tajnog đačkog saveza Srpsko-hrvatske napredne omladine, priključuje se štrajkačkim komitetima i demonstracijama, piše revolucionarne tekstove. U atentatima, međutim, ne učestvuje, na svoju sreću, jer da je spadao u atentatore 1914. godine, bio bi osuđen na smrt. Gavrilo Princip je izbegao vešala samo zbog toga što ga Austrougarska kao pravna država po tadašnjim merilima nije mogla osuditi na smrt, pošto u doba kad je počinio delo nije bio punoletan. Andrić, međutim, u junu 1914. već ima 21 godinu, a time je pravno gledano punoletan. On gaji simpatije prema atentatorima, ali revolucionarnog dvostrukog ubicu Gavrila Principa poznaje samo površno. Kao i mnogi drugi članovi Mlade Bosne, i Princip je pisao pesme, i postoji anegdota prema kojoj je Andriću, koji je u Sarajevu već rano slovio za najboljeg pisca svoje generacije, nameravao da dâ nekoliko svojih pokušaja na procenu. Onda se, međutim, dvoumio, a kada ga je Andrić pitao da li se predomislio, Princip je navodno odgovorio da je uništio svoje delo jer nije bilo dovoljno dobro. Neizvesno je da li je ova anegdota istinita. Izvesno je, međutim, da Andrić i Princip nisu bili bliski prijatelji.
Ali Andrić dobro poznaje druge učesnike u atentatu 1914. To što ga zaverenici nisu uputili u svoje planove za ubistvo Franca Ferdinanda ima veze samo s tim da Andrić, kada ideja o ubistvu poprima ozbiljne razmere, studira u Krakovu. A zna se i da on nije podesan za atentatora. Sredinom tridesetih godina Andrić je svoju ulogu u Mladoj Bosni okarakterisao adekvatno:
- Moje učešće u akciji predratne nacionalističke omladine bilo je u isto vreme vrlo značajno i vrlo skromno. Značajno i važno po moju individualnu sudbinu i duhovni razvitak, a skromno i maleno po stvarnoj aktivnosti i po težini lične žrtve - navodi nemački pisac Mihael Martens u svojoj knjizi o Andriću, koja je objavljena u prevodu Lagune.