ZVAO SAM SE PETAR! Životna priča Aleksandra Karađorđevića: On je došao i rekao da mi je POLUBRAT, ovo mi je kazala Jovanka Broz
Rođen sam 17. jula 1945. u apartmanu 212 hotela "Kleridžis" u Londonu, koji su Vinston Čerčil i britanska vlada na zahtev mog oca, kralja Petra II, privremeno proglasili jugoslovenskom teritorijom kako bi se naslednik prestola rodio na tlu svoje otadžbine. Čak je, po pričama, i zemlja doneta iz Jugoslavije i stavljena ispod kreveta na kom je ležala moja majka, kraljica Aleksandra, ćerka grčkog kralja Aleksandra. Iako je očekivano da je porođaj intiman čin, ovaj to nikako nije bio, jer je tu bila i komisija jugoslovenske vlade kako bi napravila izveštaj da je sve bilo u redu, što je i običaj kada se rađa dete u kraljevskoj porodici, počinje životnu priču za Kurir prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.
Prvo sam dobio ime Petar, koje mi je dvorski sveštenik episkop Firmilijan Ocokoljić dao privremeno do krštenja, kao ime na znamenju, poštujući običaje našeg naroda. U oktobru iste godine kršten sam u Vestminsterskoj opatiji, a svetu tajnu obavili su patrijarh Gavrilo i Sveti vladika Nikolaj Velimirović, dok su mi kumovi bili kralj Džordž VI i njegova ćerka, sada pokojna kraljica Elizabeta II. Njeno veličanstvo mi je kasnije pričala da sam bio veoma teška beba i da me je skoro ispustila jer sam bio veoma klizav zbog mnogo ulja kojim sam pomazan. I dan-danas čujem kako govore da nisam kršten po pravoslavnim običajima. Ali ova dva arhijereja naše crkve imali su ipak malo više teološkog znanja šta je po pravoslavnim kanonima, a šta nije.
Drugi svetski rat se tek završio, ali su neki drugi, skriveni ratovi tek počinjali. Sa samo godinu i po dana, u martu 1947, proglašen sam za državnog neprijatelja, bio sam tako opasna beba da ne možete ni zamisliti... Rano detinjstvo obeleženo mi je putovanjima i selidbama. Iako je mojoj porodici oduzeto pravo da se vrati u zemlju, otac je nastavio da obavlja dužnost kralja i pomaže svom narodu.
Selimo se 1946. u Sent Moric u Švajcarskoj, pa kasnije u Njujork, gde sam pohađao prvu školu "Triniti". Sećam se, nisam imao ni sedam godina kada mi je dadilja, brižna Irkinja, u dnevnoj sobi pričala o smrti mog kuma, britanskog kralja Džordža VI, koji je bio relativno mlad, nije napunio ni 60. Drugo vreme, ništa neobično da se deci priča o teškim temama. U Njujorku sam bio do 1952, kada sam se pridružio roditeljima u Parizu, pa nastavio školovanje u Švajcarskoj.
Život nije bio lak. Svu imovinu porodice konfiskovali su komunisti. Ipak, roditelji su bili odlučni da mi pruže najbolje moguće "razumljivo, praktično, konstruktivno obrazovanje", kako je otac napisao u memoarima, gde je za mene rekao i: „... iako je na časovima isto onoliko lenj koliko sam i ja bio, ali je izuzetno bistar, sposoban i veoma živahan. Kao i ja, voli sve mehaničko i oduševljen je sportista."
Naša putovanja bila su sve teža i teža, jer je poslednji ambasador mog oca umro početkom pedesetih u Španiji. Nismo imali državljanstvo, a kako je sve više zemalja priznavalo novu, komunističku državu, nismo mogli ni da obnovimo pasoše. Putovali smo samo s listom papira, a umesto vize na njemu je pisalo: "Nemamo primedbi..."
Pošto je otac mislio da mi treba više discipline, otišao sam iz švajcarske škole "Rozej" u vojnu akademiju "Kalver" u Indijani, u SAD. Veoma mi se dopala i danas održavamo dobar kontakt, šaljemo po jednog učenika iz Srbije na njihov letnji program. I dolazim za Božić u Pariz, otac me dočekuje na aerodromu, a ja s modernom frizurom, žvakom u ustima i majicom na sebi umesto košulje.Roditeljima se to nije svidelo, pa sam poslat u "Gordonstun" školu u Škotsku, usred nedođije. Internat kakav viđate samo u starim filmovima, sa sakoima u bojama škole, kravatama vezanim istim čvorom... Bila je to velika promena, ali sam tu mnogo vremena proveo sa princem Čarlsom. Osim što smo rođaci, postali smo i prijatelji, a on je bio i ostao pravi džentlmen. Sada je izvanredan kralj.
Sledi Kraljevska vojna akademija Velike Britanije, 1966. sam postao oficir, služio u puku kraljevskih kopljanika, napredovao do čina kapetana. I da odmah odgovorim dušebrižnicima, služio sam u vojsci Ujedinjenog Kraljevstva jer sam bio državni neprijatelj i primoran na život van otadžbine. Služba u našoj vojsci za mene nije bila moguća, a i da jeste, jedan Karađorđević s petokrakom na kapi - nikako ne može da bude. Osim u neizbežnoj Nemačkoj, bio sam i u Italiji, Severnoj Irskoj, na Bliskom istoku. U Libiji sam boravio na obuci za ratovanje u pustinji kada je Gadafi izveo državni udar, pa smo umesto mesec i po tamo ostali šest meseci. Severna Irska bila mi je ogromno otvaranje očiju - tragedija kao posledica negativnog nacionalizma. Vrlo slično onome kod nas devedesetih.
Oca sam poslednji put video u maju 1970. u bolnici u Los Anđelesu. Nažalost, već je bio u komi, lekari su mi rekli da se spremim na najgore. Kraljica Elizabeta mi je dozvolila da oca sahranim pored bake, kraljice Marije, na Kraljevskom groblju kod Vindzora, ali i rekla da nije sigurna da ću lako ostvariti želju. Već je znala šta se iza brda valja, naš narod je cepao bolan raskol unutar naše crkve.
Preko radija BBC sam saznao da mi je otac preminuo. Bio sam u službi u Nemačkoj, prišao mi je prijatelj: "Aleksandre, molim te, dođi, nešto moraš da čuješ." A čuo sam voditelja kako izgovara da je kralj Petar II od Jugoslavije preminuo i da je tri dana čekano da se obavesti javnost kako bi najpre kraljeva porodica bila obaveštena. I eto mene, njegovog jedinog sina, kako to slušam na radiju.
Nemoguće je bilo da prenesemo očevo telo u Englesku, pa smo pokušali kompromis, da sahrana bude u Libertvilu, ali da s raskolničkim episkopima služi i vladika Firmilijan. Ali nakon reči o zabrani sahrane, odustali smo, nismo želeli incidente, ni cirkus. Majci i meni, kao i celoj porodici bilo je jako žao što nismo bili na sahrani.
Te 1970, kada je otac preminuo, postao sam starešina kraljevskog doma i mnogi su mi se obraćali kao kralju, što je prirodan sled događaja. Ali sam odlučio da i dalje koristim titulu prestolonaslednika, jer titula kralja ne predstavlja mnogo dok sam u izgnanstvu. Međutim, vrlo jasno sam stavio do znanja da se ne odričem titule, niti dinastičkog prava na presto, već samo korišćenja zvanja kralja. Ustavna parlamentarna monarhija je izvanredan sistem koji donosi kontinuitet, stabilnost i jedinstvo, spreman sam da preuzmem pravu titulu čim narod Srbije kaže da to želi.
Jedina stvar koja mi je vraćena od svega što je oteto porodici je - knjiga. I to kada sam, kao oficir britanske vojske, boravio u Zapadnoj Nemačkoj, u mestašcu blizu granice sa Istočnom Nemačkom. Slobodno vreme provodio sam na lokalnom skijalištu, na barijumskoj stazi, gde je ostajao neverovatan trag kada se noću spuštate. Tu mi je prišao nemački graničar i upitao me da li sam sin jugoslovenskog kralja, te rekao da bi njegov otac voleo da me vidi. Ugovorili smo susret u lokalnom restoranu. Uveče dolazi stariji gospodin, pruža mi kesu i kaže: "Ovo je vaše." Gledao sam ga začuđeno, prvi put ga vidim, a on će: "Kao vojnik Vermahta tokom rata služio sam u komandi koja je okupirala dvor vašeg oca. Ovu knjigu sam uzeo iz njegove biblioteke. Želim da vam vratim ono što vam pripada." U knjizi je zaista bio pečat iz biblioteke porodičnog doma. Išla je sa mnom po svetu gde god sam putovao, da bi konačno došla kući 2001, kada smo se vratili u Srbiju.
Titulu šampiona britanske armije u skijanju osvojio sam 1972, a te godine sam i napustio vojnu službu i posvetio se poslovnoj karijeri. Iste godine sam se oženio princezom Marijom da Glorijom od Orleana i Bragance iz brazilskog carskog doma. Živeli smo u Brazilu, gde sam radio za markentišku firmu, a zatim za "London ašurans". U Čikago prelazimo 1976, gde mi je ponuđen posao, takođe u osiguranju. Na kraju dobijam ponudu od konkurenata iz Vašingtona, a kako je kompanija imala ogranak u Londonu, odlučeno je da tamo radim. Selio sam se kako su se pojavljivali bolji i izazovniji poslovi...
Najstarijeg sina Petra dobili smo 1980, blizance Filipa i Aleksandra već 1982. Živeli smo kao i svaka druga porodica. Morao sam da stavim hleb na sto, da se pobrinem da moja deca imaju sve što im treba. A kakve su samo bajke ispredali o "zlatu koje su Karađorđevići odneli"...
Brak se okončao 1983, ali bio je to civilizovan raskid, ostali smo u normalnim odnosima. Princeza Katarina, rođena u Atini, i ja venčali smo se 1985. u Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Londonu. Kum je bio grčki kralj Konstantin, a stari svat moj stric Tomislav. U Londonu smo kupili stan, a potom i kuću, koju smo kasnije prodali kako bismo obnovili Kraljevski dvor kada smo se, konačno, preselili u Srbiju. Moji sinovi su nam se pridružili te 1985, bili smo zajedno dok su odrastali, na putu kroz škole i univerzitete. Sa šest godina počeli su da idu u jednu od najboljih pripremnih osnovnih škola u Londonu, a sa 13 u jednu od najboljih internatskih - Kraljevsku školu u Kenterberiju. Petar je maturirao 1998, a Filip i Aleksandar 2000. Svi su otišli na različite univerzitete.
Te 1990. prvi put sam posetio Hilandar, kada sam posadio i drvo masline, kao tek četvrti koji je dobio tu čast od manastira, nakon cara Dušana, kralja Aleksandra Obrenovića i kralja Petra I. Jedna od najvećih počasti za mene. Bilo je to vreme pre mobilnih telefona, bratstvo nije znalo kada ćemo tačno stići, put nije bio lak, pa je jedan mladi iskušenik zvonio kako bi najavio naš dolazak od zore sve dok se nismo pojavili pred zidinama. Inače, i 2023, kada sam treći put bio u Hilandaru, video sam ga u manastiru, jedan je od najstarijih monaha.
Supruga, princeza Katarina, sinovi i ja prvi put smo kročili u našu zemlju oktobra 1991. Nismo imali srpska dokumenta, pa kad smo sleteli na Surčin policajcu sam rekao: "Moje lice je moj pasoš" i samo prošao. Bio je zapanjen.
Prva poseta otadžbini bila je neverovatna, stotine hiljada ljudi, vožnja od aerodroma do grada trajala je satima, ulice prepune. Veoma emotivno. Sledećeg dana prvi put sam bio na grobu mog dede. Osetio sam se kao kod kuće. Pa obraćanje narodu ispred Hrama Svetog Save, kada je i moj sin Petar govorio... Moja supruga i ja smo kasnije donirali sredstava za vrata ove svetinje, a jedan od velikih donatora na večeri koju smo organizovali u Njujorku bila je sada pokojna Ivana Tramp, bivša supruga Donalda Trampa. Upoznali smo ih mnogo pre nego što je on ušao u politiku.
A onda je režim te '91. postavljao blokade da ljudi ne uđu u Beograd. Kako smo došli na poziv demokratske opozicije, zbog rastućih tenzija i plašeći se za bezbednost ljudi koji su nas podržavali, morali smo da se vratimo u London, iako su hiljade ljudi vikale: "Ostani, ostani". Ali ponovo sam došao oko Vidovdana u 1992, kad sam se pridružio velikim demonstracijama protiv režima. Moja funkcija, kao člana i starešine kraljevske porodice, obavezuje me da budem iznad politike, ali sam snažan zagovornik demokratije i ljudskih prava, tako da učešće u demonstracijama '92. nije bila podrška nekoj partiji, već borba protiv diktature.
Inače, krajem osamdesetih princeza Katarina i ja bili smo na skupu dijaspore na severu Kanade, veoma daleko od bilo kog velikog grada. Prilazi mi lepo obučen, učtiv čovek, kaže da ima važnu stvar. Priča o sebi, o veoma uspešnoj kompaniji i odjednom kaže da je on moj davno izgubljeni polubrat! Mi u šoku, a on nastavlja: "Moja majka (rekao je ime) bila je školska prijateljica vašeg oca, i znate, sviđali su se jedno drugom..." Znao sam da je sve izmišljotina, ali crv sumnje mi nije dao mira, pa sam proverio i sa starim učiteljem mog oca. Uverio me je da ni ta devojka, ni bilo koja druga iz društva mog oca nije ostala trudna. Godine su prošle, mi na skupu ispred Narodne skupštine u Beogradu, a u špaliru ispred bine, obučen u blago rečeno čudnu uniformu, onakvu u kakvoj je komunistička propaganda lažno prikazivala četnike Draže Mihailovića - on! Čovek iz Kanade! Uhvati me kako ga streljam pogledom, pa brzo nesta u gomili. To vam je Udba, dobio je novi zadatak!
Kada je užasni rat u bivšoj Jugoslaviji počeo, princeza Katarina i ja smo bili odlučni da pomognemo našem narodu. To je dužnost Karađorđevića. I veliki broj naših prijatelja u dijaspori bio je čvrsto rešen da nam se pridruži, pa je princeza pokrenula humanitarnu organizaciju "Lajflajn". Uvek sam podržavao suprugu na ovom putu dobročinstva, veoma sam ponosan na sve živote koji su spaseni i promenjeni nabolje.
Sećam se svih pokušaja da se izbegne ili ranije okonča rat. Sa Sajrusom Vensom, državnim sekretarom SAD pod Džimijem Karterom, sprijateljio sam se. U to vreme je bio predstavnik UN, na ručku mi je rekao: "Idem u Beograd da se sastanem s Miloševićem", a po povratku i detaljno opisao zlatni salon Belog dvora, gde ga je i sreo. Vens mu je rekao: "Gospodine Miloševiću, veoma je važno da radite na razvoju demokratije, koja je budućnost. Nema mesta za totalitarne vlade." Odgovor Miloševića bio je: "Ne znam na šta mislite, gospodine Vens, pa mi imamo 100 političkih stranaka." Sajrus me je pitao: "Šta sam na to mogao da mu kažem?", a ja sam rekao: "Trebalo je da mu kažete - većinu tih stranaka ste upravo vi sami stvorili."
I danas žalim što nisam mogao više da uradim 1999, ali neke odluke su već bile donete. Na sahrani veoma dragog prijatelja kralja Huseina u Jordanu, u februaru 1999, u vreme kad pregovori u Rambujeu nisu išli dobro, video sam Bila Klintona: "Gospodine predsedniče, čuo sam da želite da bombardujete moju zemlju, nemojte to da radite! To će samo doneti katastrofu nevinim ljudima, uništiti zemlju, a Miloševića nećete ugroziti." Okrenuo se savetniku za nacionalnu bezbednost Samjuelu Ričardu Bergeru: "Sendi, objasni princu šta će biti", na šta mi je Berger rekao: "Oh, imaćemo kratku kampanju, bombardovanje će trajati samo nekoliko dana." Odgovorio sam: "Nijedan milisekund!" Na spratu jordanskog dvora video sam na kauču Tonija Blera, koga sam poznavao iz Londona, i Žaka Širaka. Seo sam između njih i isto pričao. Bler je bio nepokolebljiv, ali Širak je kazao: "Dođite kod mene u Pariz da razgovaramo, da pokušamo da nađemo rešenje." Nažalost, njegova spremnost za razgovore nadjačana je od onih koji su želeli sukob.
Nakon što je bombardovanje završeno, supruga i ja smo uspeli da odemo na Kosovo. Još je veoma živo sećanje na patrijarha Pavla, koji nas dočekuje ispred Pećke patrijaršije s nagorelom ikonom u rukama... Mesta su izgledala potpuno napušteno, ljudi su se krili dok ne bi čuli crkvena zvona, pa izlazili napolje.
I kad smo dolazili na sahranu strica, princa Tomislava, u julu 2000. na Oplenac, nismo imali pasoše, pa sam opet rekao: "Moj pasoš je moje lice!" Zanimljivo, kada smo se odmah nakon 5. oktobra vratili, na aerodromu su nas dočekali isti ljudi koji su mi u julu tražili pasoš, ali ovog puta rečima: "Dobro došli! Drago nam je što vas vidimo." Tad nam je sada pokojni Zoran Đinđić, inače republikanac, veliki prijatelj, koji je uložio ogromne napore da nam omogući povratak u otadžbinu, rekao: "Hajdemo u kola, idete u svoj dom na Dedinju." Kazao sam: "Zorane, molim vas - ne! Čekali smo toliko dugo, želim da sve bude po pravilima i zvanično." I vrlo brzo, 27. februara 2001, Narodna skupština Jugoslavije poništila je ukaz iz 1947, čime nam je vraćeno državljanstvo. Nedugo potom, u apartmanu 212 u hotelu "Kleridžis", gde sam i rođen, uručeni su nam pasoši. Zanimljivo, na tom istom mestu 1995, za moj 50. rođendan, moja supruga je organizovala prelepu proslavu na kojoj je bila i kraljica Elizabeta II. Njeno veličanstvo me je pitalo koja mi je rođendanska želja, a ja sam rekao: "Da budem kod kuće, sa svojim narodom, u svojoj zemlji." Ta želja se ostvarila, i to baš na moj rođendan - 17. jula 2001. ušli smo u dom koji je moj deda izgradio za svoju porodicu - Kraljevski dvor. Ne možete da zamislite poplavu osećanja... Sve one sobe koje su mi opisivali baka, kraljica Marija, i otac, slike koje sam imao samo u glavi i sa nekoliko starih fotografija postale su stvarne. Pokušavao sam da povežem koja je soba bila očeva, gde je spavao...
Nakon mesec dana otkrio sam da nam je komšinica Titova udovica Jovanka Broz. Pomislio sam da bi bilo lepo da se upoznamo. Zašto da ne? Mi smo prijateljski nastrojeni. Poseta je trebalo da traje sat vremena, a ostali smo tri. Inače, u dvorskoj crkvi je rupa od metka na čelu našeg Gospoda. Moja supruga je pitala: "Izvinite, Jovanka, da li je vaš muž taj koji je ispalio metak Hristu u čelo?", a ona će: "Ne, Katarina, nije bio baš toliko loš", pa smo se svi nasmejali.
Sledeća zima bila je veoma jaka, ledeno. Zove Jovanka: "Izvinite, potrebna mi je vaša pomoć, nema grejanja." Pozvao sam premijera Đindića: "Izvinite, Zorane, moja komšinica ima problem, centralno grejanje ne stiže do nje. Bilo bi dobro da pomognete, jer bi bilo tragično da dobijemo smrznutu udovicu diktatora." I rešio je.
Kad smo princeza i ja bili gosti Vladimira Putina u Moskvi, na ručku u Kremlju rekao je: "Da li ste znali da sam spavao u vašoj kući neposredno pre nego što ste došli u Srbiju? Ne morate da brinete, više nema uređaja za prisluškivanje, sve smo ih uklonili", na šta sam kazao: "Gospodine predsedniče, hvala vam puno, divno od vas. Ali šta je s vašim uređajima, da li ste njih ostavili?". Iskreno se nasmejao.
Istorijska nepravda ispravljena je 2013, kad sam konačno mogao da ispunim očev zavet - da ga makar i mrtvog vratim u Srbiju. Na Oplenac su 26. maja 2013. preneti i sahranjeni posmrtni ostaci mog oca kralja Petra II, majke kraljice Aleksandre, bake kraljice Marije i strica kraljevića Andreja. Mešavina tuge i sreće.
Tokom života u inostranstvu nadao sam se da će se Karađorđevići ponovo venčavati, rađati i odrastati u Srbiji, ali nisam mogao do kraja da verujem. Kada se to najzad dogodilo, ne mogu da opišem sreću... Moj sin princ naslednik Filip venčao se sa mojom snahom princezom Danicom 7. oktobra 2017. u Sabornoj crkvi u Beogradu. Potom je moj unuk princ Stefan rođen 25. februara 2018, pa kršten u Dvorskoj crkvi decembra iste godine. Zatim je 5. novembra prošle godine rođena moja unuka princeza Marija, koja je u maju krštena u Dvorskoj crkvi. I bratanice princeze Isidora i Natalija, ćerke brata od strica princa Mihaila, rođene su ovde.
Kako sebe vidim u budućnosti - uloga svakog člana kraljevske porodice Karađorđević oduvek je ista - da budemo u službi naroda Srbije i naše otadžbine. Dužni smo precima da nastavimo njihovo nasleđe, ali i budućim generacijama da im obezbedimo dobru i stabilnu zemlju koju će nastaviti da grade. Kako naše porodično geslo kaže "Iz naroda - za narod"!
Sada se iščekuje dokumentarna serija "Kruna, država, narod", u kojoj će, verujemo, biti još mnogo interesantnih priča
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.