Dološaj je selo koje pripada opštini Đakovica na Kosovu i Metohiji, na samoj granici sa Albanijom. Prema popisu stanovništva iz 2021. godine, u selu živi 493 stanovnika, a od čega 492 Albanaca i jedan Bošnjak.
Pred kraj rata, potpisivanjem Kumanuvskog sporazuma 1999. godine ovo je bilo multietničko selo u kojem su Srbi i Albanci živeli u miru. Međutim, kako je počeo rat, Srbi su se našli u neprijateljskom okruženju među komšijama koje su obukle uniforme.
On je bio primoran da svoju ćerku od 12 godina nauči da barata pištoljem i lovačkom puškom ukoliko teroristi upadnu u kuću i pokušaju da siluju ili ubiju nju i majku.
Gost "Crne hronike" koji je oživeo slike te dobi, bio je Dragan Peković, raseljeno lice sa KiM.
- Mi smo živeli tamo u selu Dološaju. Moj otac je došao 1918. godine, tu ga je naselio kralj Aleksandar. I prilikom dolaska iz Crne Gore, moj otac je otišao u Metohiju da živi i kralj Nikola mu je dao kantar da bi mogao da živi i da bi mogao da funkcioniše tamo. Međutim, Petar mu je dao pušku i budak, jer u to vreme je bila Metohija cijela u šiblju jer mi smo morali preko zime da krčimo, pušku da branimo, a ono što proizvodimo preko leta, to sa jeseni prodamo i tako je moj otac živeo sa njegovim bratom - započeo je Peković.
On je negde ispunio želju svog oca jer je ostao u selu Dološaju na tom svom imanju koje je dodelio kralj i tu je zasnovao porodicu, te podigli kuću od 600 kvadrata:
- Otac je pravio svima kuće, a bilo je šestoro braće, svima šestero je kuće napravio i svima je njima obezbedio. Moj otac je primao boručku penziju, do 1970. godine nije primao ništa, ali pomoć smo dobijali od manastira Dečane, od igumana Makarija. Mi smo živeli u to vreme, dok je bilo slobodno vreme i fino, odlično. Nismo nikakve problema imali, do momenta 1998.-1999. Dok mi je počelo u Smonicu da se puškara, a to je bilo oko 2. maja, tada je počelo puškaranje, ja sam otišao sa ženom i sa sinom koji mi je došao iz vojske. Mi smo počeli da radimo nešto oko luka i nešto, kad smo videli što se čini, mi smo pobegli. A ovaj brat mi je rekao što bežite, veli kukavice, kaže neće biti ništa. Rekoh, kako neće biti ništa kada se vodi žestoki rat. I mi smo pobegli za Piskote gde sam ja imao tu u kuću. A sukobili su se ti teroristi sa našom vojskom i policijom.
- Jer oni su prvo napali, napali policiju i vojsku. Znaš kako gledate, u neizvestnosti si. Ne znaš šta se dešava, danas ne znaš šta će biti, ne znaš ništa. Svaki dan se to menja. Komšije Albanci su komunicirali do jednog vremena, do jednog pola leta tamo. I posle su oni prekinuli, mi tamo nismo smeli više da idemo. I ja nisam otišao uopšte jer su pretili da će me kindapovati. Ja sam radio u poštu Skivjane kao upravnik pošte i dostavljač. Radio sam dva mesta gde sam obslužio 20 sela. Tamo su to sve bili šiptari, možda po koja srpska kuća. Doduše, ja nisam imao problema. Nikakvih problema ja s njima nisam imao. Jer znate šta, ja profesionalno, možda ne profesionalno, ali veoma uverljivo pričam šiptarski, ali i čitam i pišem.
Za kraj je otkrio kako je došlo do toga da ćerka od 12 godina zna da koristi oružje te 1998. godine kada se
- Genetika je čudo, dete je oduvek bilo obdareno. Kada su šiptari došli da napadnu, ja sam otvorio vatru sa trećeg sprata, a žena je velila ćerki da ako dođu šiptari da ih silu, a ona kaže, da izvinete da izraz, "da j*bu oca, preko mene žive". Ona je uzela pištolj, repetirala ga, otišla u kanal, uzela lovačku pušku i čekala. Tako je moja devojka bila hrabra, i tada i sada, a i deca su joj takva. Sin mi je isto tako hrabar, a njemu se dali otkaz jer je bio u policiji, iako nije uzeo dan bolovanja, dali su mu otkaz, a ni odštetu mu nisu platili. Takve ljude bi trebalo nagrađivati, a ne terati.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
Bonus video: