Starim, pa često u uvodu smaram sa sećanjima na detinjstvo. Evo - kao mali, plašio sam sebe razmišljanjem šta bi bilo da moji roditelji nisu to zaista, nego neki drugi, maskirani ljudi. Nisu to bili paranoja ili strah, već ideja koja mi se ko zna kako javila i bila zanimljiva za razmatranje toliko da sam u par navrata banuo dok oni razgovaraju sami, ne bih li otkrio ne znam šta... Ali uvek su bili isti oni, pa sam od te ideje odustao.
Ali nešto kasnije, kada sam odgledao film spomenut u prošlom tekstu, "Invaziju trećih bića" s Donaldom Saderlendom, shvatio sam sav užas paranoje da osobe oko nas izgledaju isto, ali to više nisu zaista oni. I ne samo da su neki drugi, već su nešto drugo.
"Kradljivci tela" su novela američkog pisca Džeka Finija o vanzemaljcima koji osvajaju Zemlju tako što zamenjuju ljude. Stvaraju se klonovi izgledom identični ljudima, ali su lišeni emocija i sa opakim planom. Ova novela ekranizovana je čak četiri puta, što je jedinstven primer za delo koje ne spada u književne klasike.
Jasno je da su paranoja i strah od gubitka identiteta intrigantne teme, ali tu se mogu dodati i u ovim filmovima korišćeni strah pojedinca od rulje, nasilne izopštenosti iz društva, usamljenosti i ugroženosti u neprijateljskom okruženju.
Mislim da bi ova tema mogla biti interesantna za istraživanje s današnjim medijima i društvenim mrežama, koji su doneli prljave kampanje za diskreditovanje pojedinaca, kao i pojave za koje imamo samo tuđice, poput targetiranja i doksinga. Svaka ekranizacija "Kradljivaca tela" u pozadini je prikazivala i traume američkog društva u dobu kada je nastala.
Prvi film o vanzemaljcima koji postepeno zamenjuju ljude, rađajući se bez emocija iz čaura dok klonirani čovek umire, bila je "Invazija telokradica" Dona Sigela iz 1954. godine. Ovaj film u svoje vreme nije privukao veliku pažnju, ali je prepoznat kao bitan nešto kasnije i prenosi napetost u američkom društvu u vreme lova na crvene veštice, kampanji senatora Makartija protiv komunista.
Vanzemaljci postepeno zauzimaju jedan gradić i kako njihov broj raste, tako progon preostalih ljudi postaje sve direktniji i nasilniji. Ljudi bivaju zamenjeni u snu, tako da progonjeni nemaju trunke odmora i iscrpljeni postaju sve paranoičniji i nervozniji. Producenti nisu bili zadovoljni prvobitnim pesimističnim krajem, kada protagonista doživljava slom dok posmatra nebrojene kamione koji razvoze čaure, pa su dodati prolog i epilog gde ljudi uspevaju da uzvrate, što je inače blisko piščevoj zamisli.
Druga i generalno prihvaćena kao najbolja ekranizacija, "Invazija trećih bića" iz 1978, ima užasavajuće pesimističan kraj, jednu od najupečatljivijih sekvenci u istoriji filma. Ova verzija Filipa Kaufmana pojavila se nakon Vijetnamskog rata i radnja je prebačena u veliki grad. Život u velegradu nosi sa sobom specifičnu vrstu osećaja usamljenosti i protagonisti prve vesnike propasti, iako ih primećuju, ne uzimaju za ozbiljno, odbacujući ih kao brbljanja uobičajenih ludaka po ulicama.
Čak i nasilni progon ide pod parolu "gledaj svoja posla", sve dok sami ne dođu na red. Dominiraju i motivi prljavštine i sveprisutnog otpada, kao i ambivalentan stav prema vanzemaljcima koji, iako čoveku strašni, kao da stvaraju jedno mirnije društvo.
"Kradljivci tela" Ejbela Ferare iz 1993. smešteni su u skučen prostor vojne baze i dotiču se američkog vojno-industrijskog kompleksa, ali ne uspevaju da iskoriste potencijal pitanja kako bi u uštogljenoj vojsci ova vrsta infiltracije prošla. Ovaj film se smatra inferiornim iako novim gledanjem pokazuje brojne kvalitete. Nažalost, "Invazija" iz 2007. s Nikol Kidman je promašaj koji ne uspeva da otvori goruća pitanja. Kao što gore napisah, ovo vreme je idealno za novu, ako ovde još ima ljudi, naravno.
Bonus video: