Odoh ja u Irsku!
Na izgovor te rečenice, većina prijatelja me je bledo pogledala I rekla: "A šta ćeš tamo?!"Po mom povratku, njih desetak je odlučilo da naredni odmor provede upravo u zemlji deteline sa tri lista. Razloga je mnogo, a meni je za odlazak bio dovoljan samo jedan - priroda od koje vam telom prolazi jeza i koja u vama izaziva osećaj strahopoštovanja.
Cliffs of Moher - grandiozne litice
Neko je jednom napisao da u Irskoj postoji više nego igde drugde na svetu nijansi zelene boje - čak 10.000 - priča mi stariji Irac dok stojim na Cliffs of Moher - čuvenim liticama koje se strmoglavo obrušavaju u Atlantski okean. Ljubazan, kao i većina stanovnika ove zemlje, objašnjava mi da su Srbi i Irci zapravo vrlo sličan narod.
- Mi smo nacionalisti, bas kao i vi. Ponosimo se našoj borbi za nezavisnost koja je trajala stotinama godina. Iako smo se od Velike Britanije izdvojili 1921. prava sloboda nam je stigla tek posle Drugog svetskog rata, priča mi dekica dok mi nudi limenku Ginisa. Zahvaljujem se na daru, i odlazim do ivice litice sa koje se pruža pogled na osam kilometara duge i 214 metara visoke litice koje oduzimaju dah (a u zimskim mesecima i zdravlje, kažu meštani).
Dablin - Grad u kome je sve po mom
Naravno, Dablin je grad koji je mojoj prijateljici i meni bio centar iz kog smo se upuštale u otkrivanje bogate zaostavštine Kelta i Vikinga, zemlje dvoraca, jezera, beskrajnih pašnjaka... Jedino što vam može pokvariti ugođaj je kiša, ali znate gde ste pošli, pa kišobran iz torbe ne vadite. A sto se tice kiše Irci imaju uzrečicu: "Kiša nikada ne pada u pabu." Nama je, na sreću vreme bilo maltene idealno. Sunce, poneki oblačić i prijatnih 16 stepeni. U Dablinu maltene na svakom ćošku možete uskočiti u neki od brojnih turističkih autobusa koji se zaustavljaju pored znamenitih delova grada (čuvene fabrike za proizvodnju crnog piva Ginis, kuće Oskara Vajlda i Džejms Džojsa, zgrade i tornjeve iz 17. veka, Feniks parka koji je najveći u Evropi, Triniti koledža...)
Inače, prestonica Irske je jedna od 30 najvažnijih gradova sveta, a može se reći i da je kulturna metropola Evrope, jer je svetu dala čuvene književnike. Ipak, možda je najlepše bilo sesti ispod nekog od spomenika, i samo upijati duh grada. Dablin živi i diše nekako drugačije od ostalih velikih prestonica. Ima tu neku nenametljivost i tera da se osećate kao kod kuće. Jedino na šta nismo mogle da se naviknemo jeste prelazak preko ulice. Ovde je sve suprotno od onoga što mislite da jeste. Koliko god se trudile, moja prijateljica i ja, nikako nismo mogle da zapamtimo na koju stranu da gledamo. Ali, kako dobri Irci brinu o svemu, na pešačkim prelazima su napisali na koju stranu treba da pogledate pre nego zakoračite sa trotoara.
Viski, a ne skoč
Wicklow - mesto Hrabrog srca
Na samo jedan sat vožnje južno od Dablina, po mnogima je jedno od najromantičnijih mesta u Irskoj - Glendalough. Smešteno je u srcu nacionalnog parka Wicklow Mountains. Ime sela u prevodu znači "Glen od dva jezera". Glendalough je jedno od najznačajnijih ranih monaških mesta u Irskoj. Osnovan je u 6. veku, a selo je stotinama godina bilo meta vikinških napada. Njegovo glavno obeležje je 30 metara visok toranj koji izranja iz krošnji drveća i groblje kojim dominiraju keltski krstovi. U okviru ovog nacionalnog parka nalazi se i selo Glenmacnass u kojem je snimljena čuvena scena bitke u filmu Mela Gibsona - Hrabro srce. Nedaleko odatle je i Enniskerry, seoce u kome je sniman i film sa Hilari Svonk i Džerardom Batlerom u glavnim ulogama - P.S. Volim te.
Dve jabuke - evro
Cene su u Irskoj prosečne. Za sedmodnevni smeštaj i doručak u hotelu koji se nalazi u centru Dablina potrebno je izdvojiti oko 260 evra po osobi. Ako na vreme kupite povratnu avio kartu (iz Budimpešte) platićete je svega 160 evra. Točeno pivo u pabovima košta između četiri i pet evra, kafa sa mlekom oko 2,50 evra dok pristojno možete ručati za oko 10 evra. Ono što je u Irskoj skupo jeste povrće i voće. Jedna jabuka košta 60 centi, ali dve možete dobiti za evro.
Na posao u papučama
Koliko Irci žive opušteno i bez nervoze dokaz je i to da u mnogim njihovim kompanijama, zaposleni na poslu nose papuče. Kako vode računa o zdravlju, mnogi na radno mesto dolaze biciklom a zatim se tu istuširaju i onda počinju da rade. Voće, kafa, čaj, lagan doručak...sve to kompanije besplatno obezbede radnicima svesne da će im se briga o njima višestruko isplatiti.