Vrelu letnju noć između 30. i 31. jula 1993. godine prekinuli su hici koji su se čuli u podgoričkom kafiću "Epl".
Glumac Žarko Laušević je pucao, ubijeni su Dragor Pejović (20) i Radovan Vučinić (19), a Andrija Kažić je ranjen u testise.
Laušević događaj opisao u knjizi "Godina prođe, dan nikad".
- Te večeri odlučili smo da, pre nego što odemo na spavanje u sestrin stan, nešto pojedemo i popijemo po pivo. Svratili smo u kafić gde sam, kada smo naručili jelo, pitao konobaricu - Kakva je ovo galama? Čula se neka buka. Mladić koji je sedeo na zidiću kafića upitao je - Šta je bilo,momak? Kazao sam - Ništa, sve je u redu - objašnjava on.
- Ovakav dijalog je ponovljen drugi, pa treći put. Nisam učinio ništa što bi moglo da isprovocira svađu. Prišao je još jedan momak i ja sam udaren. Guran sam, vučen, udaran…Za trenutak sam izgubio svest. Sve se, procenjujem, zbilo za najviše pola minuta. Sećam se samo delova događaja, jer mi je u glavi bilo sve pomešano.
Osećao sam da mi se torba koju sam u poslednje vreme uvek nosio preko ramena i u kojoj je bio pištolj - otima. Uspeo sam da izvučem oružje, repetiram, ali napad nije prestao. Pucao sam ne znam koliko puta. Imao sam užasno osećanje straha.
- Vidim zatim da moj brat leži na dva metra od mene i iznad njega onaj drugi momak koji ga bez prestanka udara nečim u glavu. Imao sam utisak da mu uzima život i pucao sam bez razmišljanja- opisao je taj događaj.
Krvna osveta
Za njega je ovaj događaj postao najteža životna uloga. Ona koja će ga pratiti celog života.
Laušević je, posle više izrečenih presuda koje su ukidane pred Vrhovnim sudom Crne Gore, 2001. godine pravosnažno osuđen na maksimalnu kaznu zatvora od 13 godina, zbog prekoračenja nužne odbrane u obračunu.
Pomilovao ga je predsednik Srbije Boris Tadić 2011. godine, na osnovu bilateralnog sporazuma između Srbije i Crne Gore koji predviđa da osuđeni izdržava kaznu u zemlji čiji je državljanin.
Članovi porodica poginulih bili su ogorčeni na vest da je Laušević pomilovan. Ilinka Vučinić, majka ubijenog Radovana Vučinića, jedva je tada smogla snage.
- Tek mi je sin došao iz vojske. Bio je na ratištu... Otišao mi je 1991. u vojsku, a 1993. mi je došao. I te 1993. mi je poginuo... I kako da reagujem, kako ću da reagujem... Ne mogu.
S druge strane, te 2011. godine oglasio se i brat ubijenog Dragora Pejovića, Nebojša Pejović.
- Ipak je oduzeo dva ljudska života. Mog brata i pokjnog druga njegovog Radovana Vučinića... Ovo je stvarno tužno i tragično da je u jednoj državi osuđen, a da mu druga država daje pomilovanje - rekao je tada za crnogorske medije.
Sudski proces
Žarko Laušević veći deo života proveo je u Americi, gde skrivao od nužne krvne osvete. Ovaj slučaj ostao je upamćen kao jedinstven, a pred sudom ga je branio Toma Fila.
Na jednom od predavanja na Pravnom fakultetu u Beogradu, pre par godina, Fila je tadašnjim studentima opisao svoje viđenje tog suđenja.
Situacija se, kako je ocenio, vrlo brzo otrgla kontroli. Da su se svi pridržavali Njegoševe "Zlo činiti od zla braneći se, tu zločinstva nema nikakvog", kako je rekao Fila, postupak ne bi trajao toliko dugo.
- Ali vrlo brzo situacija se otrgla kontroli. Od širenja laži, nameštanja dokaza, loše urađenog zapisnika, da bi se kroz lokalne medije stvorio utisak da se radi o siledžiji Žarku Lauševiću i njegovom starijem bratu - rekao je advokat.
Govoreći o pomilovanju koje je usledilo godinama kasnije, Fila je rekao da je Tadić pomilovao Lauševića uz prećutnu saglasnost Crne Gore, jer nisu reagovali i nisu raspisali poternicu za Lauševićem.
Dva života nosio na duši do kraja života
Iako mu je tragedija obeležila život i nosio je na duši do poslednjeg daha, Žarko Laušević ostao je upisan zlatnim slovima u istoriji domaće kinematografije. I danas se pamte njegove maestralne role, a redovi knjiga koje je napisao gutaju se u jednom dahu.
(Kurir.rs/I.M.)
Bonus video: