Ponos srpskog sporta, na terenu, ali i van njega. Sportista koji svojim ponašanjem predstavlja idealan primer omladini i budućim generacijama.
Reprezentativac Srbije u streljaštvu Damir Mikec u paru sa Zoranom Arunović osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Parizu u disciplini vazdušni pištolj 10 metara.
On iza sebe ima neverovatnu životnu priču, a Kurir vam u nastavku teksta otkriva kroz šta je sve prošao zlatni srpski strelac.
- Rođen sam u Splitu, ali to je tada bila Jugoslavija. Pa i Tesla je rođen na tom području, ali u tadašnjoj Austrougarskoj. Šta, recimo, da nas za sto godina osvoje Kinezi, i ja se, recimo, tad rodim? Ispalo bi da sam rođen u Kini! To je bila jedna država, tako je bilo, to ne može da se promeni. Evo, baš pre neki dan naletim na još jedan članak o sebi i ovo malo i komično postaje. Prvo su hteli da me prisvoje Hrvati, jer sam rođen u Splitu, a evo sada hoće i Slovenci - pričao je Damir Mikec u velikoj ispovesti za Kurir.
Krećemo od komplikovanog porodičnog stabla:
- Meni su baba i deda iz Novog Mesta, i tata je Slovenac. Tata mi je bio pukovnik, a i deda je bio oficir. Njih dvojica su imala čak 17 prekomandi. Tako je tata, igrom slučaja, rođen u Bitolju, gde je živeo godinu-dve, srednju školu je završio u Beogradu, elektrotehničku „Nikola Tesla“. Išli su i u Parmenac, deda je tamo bio komandant, pravio je branu. Išli su na sve strane, a tata je završio vojnu gimnaziju u Zagrebu i posle je dobio službu u Senti. Tu je upoznao majku, koja je isto bila sportistkinja, atletikom se bavila. Mama je bila prvakinja bivše Jugoslavije u bacanju diska. Bila je perspektivna i čak je atletski klub Crvena zvezda tražio da pređe kod njih i to je onda bila njena klackalica - karijera ili porodica.
Nastavak je izuzetno zanimljiv.
- Međutim, zaljubila se u tatu i već je sa 19 godina rodila najstarijeg brata Igora, sada nam je on u Kanadi, godinu i po potom rodio se i srednji Goran. To je bilo sredinom sedamdesetih prošlog veka i oni su imali malih problema sa zdravljem, da li bronhitis ili astma, i postojala je opasnost da to pređe u teži oblik. Zato su im preporučivali morski vazduh i klimu. Baba i deda su prodali vikendicu na Cresu i preselili su se u Kaštel kod Splita i onda je tata pokušao da spoji dobro i korisno, pa je tražio da ide u Split, da svi budu zajedno. To je i dobio i osamdesete se sele u Split. Mnogo im se svidelo tamo, zaista je prelep grad. Tu je i more i ostrva okolo, pa je tata rekao: „To je to, više ne mrdam nigde.“ Imao je čak plan da kupi jedrilicu od 15 metara, da obiđemo sva ta ostrva. I onda su odlučili da imaju još jedno dete za stare dane i tako sam se ja rodio kao jedino planirano dete!
Usledio je beg od rata koji je potresao bivšu državu:
- Devedesetih je počeo rat i mi smo, naravno, morali da odemo. I to smo poslednjim grčkim brodom otišli iz Splita i utočište našli u Herceg Novom. Tamo smo 1990. dočekali novu godinu i Herceg Novi nam je pružio puno toga. Tako sam praktično celo svoje detinjstvo, do 15. godine, bio na moru. Pravo detinjstvo je, u stvari, bilo u Herceg Novom, i pamtim ga po lepim uspomenama. Mama je uvek bila za to da se bavim nekim sportom, da ne sedim kod kuće, da ne džabalebarim. I tako sam počeo da treniram karate. I otac je bio strelac, imao je uvek ta neka vojna takmičenja. Ali majka je uvek bila aktivna, ona je bila ta koja je bila druželjubiva, okupljala je komšije i česta su bila okupljanja kod nas, bez nekog povoda.
Nije bilo lako misliti ni na šta u tim momentim, ali...
- Odselili smo se 1997, i kada sam ponovo došao tamo, posle nekoliko godina, rekli su mi da se oni, otkad smo mi otišli, uopšte više ne viđaju. Majka je bila spona u mnogo čemu, čak je uvidela da imam i talenta za muziku. Svirao sam klavir, završio nižu muzičku školu, ali nisam dalje nastavio. Pored karatea, na koji su išle i moje komšije, preko leta sam čak išao i na plivanje. U karateu mi je pomoglo to što sam radio kate, stanem nasred hale, četiri sudije oko mene, tribine pune i svi gledaju u mene. To je meni bio onako upečatljivo, kako sam ja izdržao tu tremu. To sam kasnije koristio u streljaštvu, gde sam sam na liniji, a iza ekipa i trener. Tu nema mnogo publike i tu si sa sobom i svojom metom. Onda sam ja to izvlačio iz karatea, ako si ono izdržao, moraš i ovo. Karate mi je zaista pružio mnogo, i prijatelja, išli smo i na pripreme u Ivanjicu, Kolašin...
U Splitu Damir više - nema nikoga.
- Ali sećam se ja u Splitu i rata, aviona koji nadleću glavu i brodova koji su pucali sa mora na grad, kad se čulo ono bum-bum-bum. Čim se čuju sirene, gasilo se svetlo i išlo pod sto. To mi je onako bilo najružnije iz mog odrastanja. Kao klinac sam voleo skejtbord. Imali smo u Splitu stepenice sa nagibom da mogu da idu kolica, da kažemo 45 stepeni, bile su velike, široke kao dva veća stola, ali i male. Spuštali smo se tako na tih četiri-pet kaskada. Sećam se i padova, roditelja koji su se protivili tome. Nervirali smo i komšiju i onda nas je on polivao lavorom vode, pa smo bili skroz mokri. Ali bilo je to lepo detinjstvo, a bogami, bio sam dobar i u skejtbordu.
Prvi povratak u rodni grad bio je pre više od dve decenije.
- Prvi put sam se u Split vratio 2003. godine, posle skoro dve decenije. I svega sam se sećao iako sam otišao kad sam završio prvi razred i krenuo u drugi. Bio sam kod jednog prijatelja i iz centra grada sam došao do tog mog kraja Mertojaka, setio sam se i školskih dana, pa čak i nekih scena iz vrtića, recimo slikanje sa Deda Mrazom... Imao sam uvek veliku želju da se vratim, jake su bile uspomene i emocije. Otišao sam do osnovne škole, bilo je leto, raspust, a na ulaznim vratima spisak prvačića i setim se svojih prvih koraka, kako nas raspoređuju u vrstu kad smo ulazili u školu razred po razred i pogledam nazad u moju zgradu i tada kreću suze... Seo sam na klupu i plakao ko kiša. Tu sam se ispraznio i to je bilo baš mnogo emotivno, pogotovo što je tada i moja majka preminula. Sve se bilo skupilo. Ipak je to bio deo našeg života i tamo više nemamo nikoga.
Selidba iz Herceg Novog u Beograd bila je velika promena:
- Imam jednog druga iz prvog razreda Marina, s kojim se čujem i dalje. Ostalih se manje-više sećam kroz maglu. Moj srednji brat Goran je pre selidbe iz Splita počeo da se bavi streljaštvom i izrazio želju da nastavi, ali u Herceg Novom nije bilo mogućnosti za to. Hteo je da upiše i medicinu, ali i toga nije bilo, pa je kao tinejdžer otišao u Beograd da upiše srednju školu. Ovde ga je jedan klub primio, dao mu i stipendiju, tako da je to baš super ispalo. Inače, braća su na nagovor majke pokušala da se oprobaju u što više sportova, ali je to bilo zaista specifično. Oprobali su se u bejzbolu, skokovima u vodi, jedriličarstvu, što je nešto sasvim drugačije za ovdašnje podneblje. U Splitu smo sve ostavili, a u Herceg Novom smo bili podstanari. Tata je godinama bio prvi na listi za stan, znate kako je to u vojsci, ali, iako smo imali dosta prijatelja u Herceg Novom, nikada ništa od toga nije bilo. Jednostavno, tamo se nije gradilo. Onda se 1997. taj naš stanodavac, takozvani gazda, oženio, trebala mu je ta kuća i morali smo da odemo. Tata je bio prinuđen da traži prekomandu u Beograd, jer su mogućnosti mnogo veće i to je bio pun pogodak i za mene i moju budućnost. Dolazimo u Beograd u avgustu 1997, na Petlovo brdo. Tu sam završio osmi razred osnovne škole i brzo sam se zbližio sa novim društvom.
A, onda veslanje:
- U Beogradu nastavljam da se bavim sportom, opet na mamino insistiranje i krenuo sam na veslanje. Bio sam u Veslačkom klubu Crvena zvezda, ali sam se zadržao svega nekoliko meseci. Nekako, nije me to privuklo i mama je imala veliku želju da se oprobam i ja u streljaštvu. Moja prva klinačka reakcija je bila, ma kakvi, nema šanse. I dešava se 12. septembar 1999, posle bombardovanja na njen rođendan, došao je i trener streljaštva Srećko Pejović, naša legenda, bio na tri-četiri Olimpijade. Oni su me već danima nagovarali da krenem, pa su smislili neki plan, a mamina velika želja je bila da na njen rođendan kao poklon odem u streljanu. A meni je nekako uvek bio san da i ja kao i moj brat idem na takmičenja. Kada sam ga pratio i gledao kako nestaje u daljini, maštao sam kako ću i ja jednoga dana negde da putujem i letim. Jednom smo čak zajedno učestvovali na takmičenju u Helsinkiju, kada sam bio osmi na juniorskom prvenstvu sveta. I onda su me na brzaka sredili, Srećko je došao jedan dan i rekao: „Damire, vidimo se sutra u deset!“, i ode. I šta ćeš, otišao sam. I već nakon šest meseci uzeo sam bronzu na prvenstvu Srbije u tim mlađim kategorijama i pokazao da imam talenta. Ali, naravno talenat nije ništa bez velikog rada. Posle devet meseci sam oborio državni rekord i postao prvak tadašnje SR Jugoslavije.
Bolan i najteži momenat u životu...
- Nažalost, 2003. godine, 16. jula, majka je preminula od karcinoma. To je moja 19. godina i veliki udarac za sve nas. Junior sam još bio. Ona je umrla, a ja za tri dana treba da krenem na Evropsko prvenstvo. Bili su svi ubeđeni da ostajem kod kuće. Međutim, smogao sam snage i bio sam ubeđen da bi moja majka želela da odem na to takmičenje i nastavim sa streljaštvom. Prebrodio sam sav taj bol i otišao u Plzenj u Češku. Ušao sam u finale i izgubim bronzu za vrlo malo, tako da na kraju budem četvrti. Tada sam preplakao. Ali već sledeće godine na šampionatu Evrope u Minhenu izlazim na streljačku liniju sa njenom slikom na stolu i osvajam duplo srebro, pojedinačno i ekipno. Tada mi je bilo puno srce što sam za nju to uradio i to je bio moj prvi međunarodni uspeh.
Postoje trenuci koji se pamte po lepom - za početak, Španija:
- Prva moja seniorska medalja koju nikada neću zaboraviti jeste sa Mediteranskih igara, koje su jedno, ipak, respektabilno takmičenje. To je bilo u Španiji, u Alemriji, gde osvajam bronzu. I tog proglašenja se i danas sećam. Ta godina, 2005, nije bila uspešna. To je bio onaj prelaz iz juniora u seniore, gde se lomi, ili vas nema ili ćete biti neko. Ja sam u to vreme sam, više nemam ni trenera. Imao sam tri medalje kao junior na šampionatima Starog kontinenta, ali ta medalja iz Španije mi je otvorila put za dalje, jer sam tu pobedio i olimpijskog šampiona iz Sidneja i pokazao da mogu da se takmičim i sa najboljima na svetu. To je bila odskočna daska!
Obrazovanje je bilo izuzetno važno u tom periodu:
- Kada sam završio srednju školu, nisam znao šta ću tačno da studiram i sa 18 godina odlazim u vojsku. Kasnije sam završio i fakultet. Za vojsku sam morao da tražim vezu, jer nisu primali tako mlade. Bio sam septembarac 2002, znači dok je mama još bila živa. To mi je bio baš veliki šok, tamo sam bio najmlađi. Jesam bio u toj nekoj eksperimentalnoj sportskoj četi i bio sam stacioniran na Banjici. Tu ima jedna streljana, ali dvomesečna obuka u Jakovu je bila baš muška. To su mi jedni od najgorih dana u životu. Ako ne namestiš krevet, cela soba „ostav“. Bio sam u PVO, onaj top 20/3 i dan-danas mogu da rastavim u delove. Imali smo i neki dan pod punom ratnom opremom, baš je obuka bila žestoka. Ta dva meseca uopšte nisam išao kući, a kad je lep dan, vidiš Beograd. Posle na Banjici, u tri po podne odem napolje na trening i vratim se u devet uveče. Pucao sam i za Vojsku Jugoslavije. Služio sam devet meseci, posle mene sledeće generacije po šest, pa su ukinuli, mada je bilo i uporedo ono civilno služenje vojnog roka.
Osvojio je Damir srebrnu medalju na Olimpijskim igrama u Tokiju, u Parizu je otišao stepenik više, ali svakako ima jasan plan gde i šta dalje:
- Vidim sebe kao srećnog i ispunjenog čoveka, koji ne žali za nekim propuštenim prilikama. Sada sam i dalje aktivni sportista, zaista me medalja u Tokiju ispunila kao čoveka. Sav taj trud se isplatio, sva ta odricanja i rad. Sebe gledam kao ispunjenog čoveka, a možda i kao trenera koji donosi medalje. Vidim sebe sa unucima koji trčkaraju oko mene, a možda negde i na moru. Ne mora da bude Split ili Herceg Novi, ali možda negde tamo u ženinim krajevima.
Poruka na kraju ispovesti je izuzetno važna:
- Na prvom treningu učiš decu pravilima ponašanja u streljani. Postoji taj sportski duh, oružje ka metama, uvek napunjeno. Nikada nije prazno i zato se nikada ne uperi u nekoga. Ja, recimo, nikada u lov ne bih otišao. Nikada nisam bio u lovu. Koristim samo sportsko oružje i to je ta ljubav.
Kurir sport
BONUS VIDEO: