Ne znam da li ste primetili da već odavno nema pretnji izbijanjem građanskog rata, koje su - naročito u Miloševićevo vreme - redovno lansirane prigodom demonstracija „sila mraka i haosa“, kako je Sloba Sloboda nazivao tadašnju opoziciju (svih boja).
Ne potcenjujući opasnost da u onovremenim neprestanim koškanjima opozicionih demonstranata i Slobodine policije poneko izgubi glavu - što se i događalo - primisao da bi u Srbiji mogao izbiti građanski rat oduvek sam bačao u sprdnju.
Sa sledećim obrazloženjem: da bi i građanski rat bio moguć - pisao sam vo vremja ono - neophodni su građani, a te sorte u Srbiji nema, nije je bilo, niti će je, kako stvari stoje, biti. Time nisam insinuirao da Srbiju nastanjuju seljaci, daleko od toga, mislim ima tu i zemljoradnika, al’ u mojoj nomenklaturi epiteti „seljak“, „seljačina“ su rezervisani za istaknute građane beogradskog Kitaj Goroda i Slavskog Pojasa.
Tamo negde sredinom osamdesetih sam se - još i ne sluteći šta se iza brda valja - zainteresovao za fenomen građanskih ratova. Interesovalo me je šta je to u ljudskom bivstvu što ga tera ka bratoubistvu, da parafraziram večito bekrijsko egzistencijalno pitanje. Naročito pomno sam iščitavao knjige o građanskim ratovima u Americi i Španiji.
I evo šta sam dokonao. Da bi izbio građanski rat u zemlji, nazovimo je X, mora 1. biti velikih napetosti - taj uslov Srbija ispunjava; 2. tu (još važnije) moraju biti najmanje dve (može i više) velike grupe građana čiji su pogledi na način prevazilaženja napetosti dijametralno suprotni i nepomirljivi; i - najvažnije - 3. građani moraju imati muda da poginu za svoju stvar, tj, da budu ili pukovnici, ili pokojnici.
Amerikanci nisu uspevali da se dogovore oko pitanja robovlasništva, Španci pak oko dileme republika ili monarhija, pa su se u jednom trenutku latili oružja i razrešili stvar. Nekom su dopali opanci, nekom obojci. Šta da se radi, građanski rat je nekom rat, nekom brat.
Takvo razrešenje je u Srbiji nemoguće iz sledećih razloga: sa izuzetkom srpskih komunista - koji su bili spremni da poginu za ideju i na kraju osvojili vlast, srpsko građanstvo i seljaštvo je tradicionalno boleo qwzr da li je Srbija monarhija, komunistička satrapija ili parlamentarna demokratija. Oduvek je bilo bitno „đe sam ja tune“.
Ne kažem da u Srbiji nije, bar na papiru, bilo republikanaca, monarhista i komunista, ali široke mase srpskog društva nikad nisu bile polarizovane na krv i nož oko nekog bazičnog političkog koncepta. Kakva je stvarna polarizacija moguća u društvu koje arlauče „živeo kralj“, pa „živeli Tito i partija“, pa „živeo Milošević“ - kratka stanka - i na kraju „živeo Vučić“.
Ne mogu garantovati za tačnost informacije, ali ne bi me začudilo da još ima živih dilbera koji su u detinjstvu uzvikivali „živeo kralj“ - slede svi po spisku - da bi pod duboku starost uzvikivali „živeo Vučić“.
Pisac hoće da kaže da društvo koje svakom od dijametralno suprotnih režima daje podršku 60-89% zaslužuje svaki režim koji mu zasedne na grbaču.