POTRESNA ISPOVEST SRBINA KOJI JE PREŽIVEO OLUJU: Sve smo ostavili u nadi da ćemo se vratiti, a onda smo videli krv i poginule...
Jedan od onih koji su bili u izbegličkoj koloni koju su bombardovali hrvatski avioni je Jovo Vučenović. I posle 29 godina oseća istu tugu i žal kao i tog kobnog 4. avgusta 1995. godine.
- Tog nesretnog i kobnog dana, u ranu zoru, počelo je granatiranje. Sa svih strana, ne birajući ciljeve, mete, oni su tukli nasumično kako bi napravili što veću štetu i izazvali što veći strah, da bi nas proterali. Osim materijalne štete koju smo doživeli, više boli ta duhovna strana života, jer jedino što smo doneli sa sobom bio je upravo taj duhovni život. Naša slava, naši običaji, naša tradicija - rekao je Vučenović.
Iako su želeli da ostanu u svojoj domovini, jedino rešenje je bilo da se priključe koloni i ostave sve što imaju.
- Taj dan je bio strašan. Niste znali kuda ćete, gde ćete. Mi smo čitav dan proveli u podrumu, otac, majka, supruga, deca i ja. Kada se negde posle podne kada se malo stišalo granatiranje, otac i majka su otišli sa jednim komšijom koji nije imao dece. Njih četvoro, krenuli su na put ka Srbiji, verovatno u tom trenutku. Nisu razmišljali jer su bile priče o nezvaničnoj ideji da se povuku desetak kilometara van Knina i da će se za dan do dva vratiti. Vezujući se za takvu dezinformaciju, ja sam svoja kola ostavio u garaži, imao sam Fiata 300, i uzeo sam od komšije traktor da bi mogao povezati što više komšija. Već je počeo suton i prolazeći kroz centar Knina video sam tu strahote, razrušene objekte, krv po ulicama, čak i poginule. Shvatio sam tada da je malo verovatno da će biti brzog povratka i da ne znamo gde ćemo se zaustaviti, iako su rekli da ćemo se zadržati na nekim padinama. Međutim, kolona vas vuče, čitavu noć. Ujutro su Hrvati granatirali Drvar, ne možete proći kroz Drvar, kad smo stigli do Petrovca, nije bilo goriva. Deca nisu bila sa nama, žena i ja smo bili sami. Svi smo se razdvojili u nadi da će svako naći neko bolje rešenje. To je bio put bez povratka, iscrpljujuće putovanje do Srbije koje je trajalo nekoliko dana. Dolazite u neizvesnost, ne znate ni gde ćete, ni šta ćete. Nismo ni razmišljali u tom momentu da ponesemo čak ni dokumente, ni bilo šta drugo, ni hranu - rekao je Vučenović.
Nakon deset godina Jovo je smogao snage da ode na mesto zločina, do svoje kapije porodične kuće. Tada su se sva sećanja vratila.
- Ne da me ne vuče želja, za zavičajna da kažem. Međutim, kad odem dole, nisam išao već par godina, nemam problema nikakvih. Međutim, nemate vi s kim da popričate, nemate vi da vidite ljude s kojima ste živeli 30 do 40 godina, radili tolike godine, bavili se sportom i tako dalje. Grad kao grad, jeste tu prisutan, kuće, zgrade, ulice, drveće, reke i tako dalje, ali nema duše, nema života - naveo je.
Doći u potpuno novi kraj i krenuti ponovo sa životom od nule nije nimalo lako, a jedina želja Vučenovića je da se slični zločini nikada više ne dogode.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
Bonus video: