NJIH 6 TEŠKO BOLESNIH DOBILO JE ŠANSU ZA DUŽI I BOLJI ŽIVOT: Jedna porodica je rekla "DA" kad joj je neko mlad umro - PLEMENITO
Ivan, Ivana, Aleksandra, Đorđe, Borislav i Nevenka raduju se sada svakom novom danu. Novi život je pred njima. Ali znaju i nikad neće zaboraviti da im je neko koga i ne znaju, dalek i stran, dao šansu. Onu životnu. U Urgentnom centru u Beogradu jedan mlad život ugasio se 20. jula. A porodica je tada rekla "da" doniranju organa. Šestoro otpisanih sada ima sutra. Budućnost.
Za junake ove naše priče taj 20. jul bio je dan ko i svaki drugi. Opterećen teškom bolešću kojoj leka nema do presađivanja organa, odnosno tkiva. Čekanje na najvažniji poziv u životu - onaj da postoji potencijalni donor, merili su u godinama. A neki i odavno ruke digli. Što i ne čudi kad oko 2.000 ljudi u Srbiji čeka na organ, a saglasnosti porodica moždano mrtvih za davanje organa jedva da je bilo.
Novom srcu uopšte se nije nadala Aleksandra Stojanović iz Prokuplja. Ova mlada žena, od svega 30 leta, ni torbu za slučaj poziva nije više spremala. Pet godina čekanja, pet godina sa srčanom pumpom, koja ju je u životu održavala od porođaja nakon koga joj je ustanovljena terminalna srčana slabost. U prevodu - skora smrt. Sada je imala samo jednu želju.
- Moj sinčić od pet godina nikada nije video more. Svi idu na more, a on nije nikada jer sam uvek morala da budem u Srbiji ako dobijem života vredan poziv, pa da se odmah stvorim na Klinici za kardiohirurgiju u Beogradu. Ali poziva nije bilo. Ni torbu, koja mora da bude spremna, više nisam spremala. Zato sam pitala dr Emiliju Nestorović da mi dozvoli da odem na more - priča za Kurir Aleksandra.
Ali desetak dana kasnije desilo se Aleksandri nezamislivo - poziv. Neizmerno je zahvalna porodici donora. Sad leži u Klinici za kardiohirurgiju i planira more! Doduše, sačekaće do sledećeg leta. Ali godine su i leta pred njima...
U novom zdanju Kliničkog centra, nedaleko odavde, leži Đorđe Ilić. Tek mu je 25 leta, a kakve je sve muke imao. I sve sa osmehom! I ko čigra je. A samo što mu je presađena jetra. Uze sestri iz ruku kese, koje mu je poslala porodica iz Paraćina, sve sam namesti...
- Zbog ulceroznog kolitisa mi je izvađeno debelo crevo i pre tri godine ugrađena stoma - podiže Đorđe majicu i gledamo silne rezove, zavoje...
Još 10 godina pre stome, kad je imao svega 15 leta, saznao je da boluje od autoimunog hepatitisa. Odmah su mu lekari rekli da će verovatno morati na transplantaciju jetre, a na listu čekanja dospeva 2019.
- Živeo sam potpuno normalno, vodio privatni biznis s bratom, mada sam se u poslednje vreme mnogo umarao. Da se uzbuđujem, paničim, nigde ne bi vodilo. A i optimista sam. Tog dana bio sam u dvorištu kuće, zvoni oko pet po podne, majka se javlja. Odmah idemo za Beograd. I kad su me uvodili u salu - nikakav strah, ništa. Pa za ovo sam se spremao 10 godina - sa osmehom kaže, pa dodaje:
- Sve najlepše mogu da kažem za porodicu koja mi je donirala jetru. Znam da je sve anonimno i poštujem privatnost, ali ako budu želeli da se upoznamo, tu sam, uvek. Idem dalje, nastavljam život, lagano, nema žurbe...
A malo više u krugu Kliničkog, na Klinici za očne bolesti, dvoje ljudi se sprema da progleda! I opet zahvaljujući nekome ko je i u tragediji bio čovek! Kraj postelje Borislava Kurjakova (68) iz Sombora je knjiga na Brajevom pismu. Već 10 godina samo tako može da čita.
- Imao sam za sve ove silne godine 20, ako ne i više operacija. I na kraju jedino rešenje - da se menja rožnjača. Nisam želeo da ostanem nepismen, naučio sam Brajevo pismo. Ali bih voleo da se malo lakše krećem. Da vidim - kazuje Borislav, kome je još zavijeno levo oko, pa veli na ivici suza:
- Ne znam kako da zahvalim porodici koja mi je ovo omogućila. I svima ostalima.
U sobi pored je baka Nevenka Hiš, gazi 90. godinu. Nije pomogla ni operacija katarakte. Ne vidi baka Nevenka, a sama živi u Vršcu. Težak je život imala, oba sina izgubila. Ali bar ima četvoro unučadi i praunuče. Kako Klinika očnu banku ima, a rožnjače mogu stajati i do tri nedelje, baka Nevenka je u petak na programu za transplantaciju. Baš na velikog sveca, što joj puno znači.
- Ako bog da, Sveti Ilija je, pa da progledam. I prvo unuke da vidim. Samo to čekam!
Želja je mnogo i u zdanju starog Urgentnog, gde leže Ivan i Ivana, kako vele, levi i desni bubreg. Oboje iz Beograda. Život bez dijalize - san im je postao java.
Sa 32 godine IT tehničar Ivan Šimunović je odavno invalidski penzioner, oba bubrega su mu izvađena. Na dijalizi je bio skoro tri godine, a na listi čekanja od lane, kad je definitivno utvrđeno da mu majka ne može dati bubreg. Optimista nije bio.
- I te subote ujutru, dok sam još spavao, telefon je uporno zvonio. Iznervirao sam se što sam ostavio uključeno zvono. Kad krenu i drugi poziv, rekoh: "Bolje da se javim." Ima potencijalni donor! Brzo stižem - priča Ivan, koji nije bio uplašen:
- Totalno opušten sam ušao u salu. I čim sam se probudio, počeo da pričam 200 na sat. Čim budem mogao, idem na more! Ali pre svega hvala, neizmerno hvala porodici koje je rekla "da". Još uvek nisam svestan šta se desilo - imam novi život!
Desni bubreg - Ivana Pantelić (52), nasuprot cimera, večiti je optimista. Iako je više od šest godina bila na listi čekanja i dijalizi na svaka dva dana, pa čak i dva puta pozivana za transplantaciju koja joj nije bila suđena, nije gubila nadu.
- Nekad jesam malo psihički padala, ali sam znala da će doći taj dan. I poziv me zatekao baš na dijalizi! Totalni šok! Odjurila sam kući, zgrabila svu dokumentaciju, po treći put u životu, i četkicu za zube. Ostalo mi nije bilo važno. Najvažnije mi je bilo da sam spremna, pa šta bude. Ništa nisam prepuštala slučaju, na primer karijes na petici ili nešto drugo trivijalno zvog čega ne bih mogla na transplantaciju kad me pozovu - priča Ivana, koja čik pogodite šta planira - more! Sledeće godine, naravno.
Sad je, ipak, najpreče da se stabilizuje.
- Neizmerna, neizmerna zahvalnost porodici donora. Dobila sam stvarno fantastičnu priliku da nastavim život normalno. Bez njih to ne bih mogla!
I baš tu, kad se okretasmo da krenemo, setih se one kese sa smećem oko čijeg iznošenja se sinoć posvađah s mužem, pa mi se nehotice ote naglas: "A ja se nerviram za sitnice, gluposti." Ču to Ivana.
- Idite, i nervirajte se za sitnice! Nadam se da ću sad i ja!
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
DANAS Kurir ima poseban poklon za svoje čitaoce – dodatak TV Ekran i IKONU SVETOG ILIJE!
Kurir vam donosi izvanredan paket – najnoviji broj dodatka TV Ekran i ikonu Svetog Ilije. Sveti Ilija, poznat kao prorok i gromovnik, jedan je od najvažnijih svetaca u hrišćanskoj tradiciji, koji simboliše snagu, hrabrost i pravdu. Njegova ikona donosi blagoslov i zaštitu svakom domu.
Ikona Svetog Ilije je izvanredan dodatak vašem prostoru, jer donosi osećaj duhovnog mira i snage. Lik Svetog Ilije na ikoni podseća na njegovu moćnu ulogu u borbi protiv zla, pružajući utehu i nadu svim vernicima. Veruje se da ikona Svetog Ilije štiti domove od nevremena i drugih nedaća.
Pored toga, uživajte u dodatku TV Ekran, koji vam donosi najnovije vesti iz sveta televizije, filmova i serija. Uživajte u intervjuima s poznatim glumcima, najavama novih serija i filmova, kao i svim potrebnim informacijama da ostanete u toku s najnovijim trendovima i događanjima na malim ekranima.
U novom broju TV Ekrana čitajte:
Igor Đorđević: Sve prave prilike došle su mi kad treba: Tek što je završio snimanje nastavka serije „Bunar“, glumac, koji se u njoj dokazao i kao reditelj i scenarista, otkriva šta mu je donelo životno doba kad je u punoj snazi
Radivoje Bukvić: Posle letnjih festivala, u Francuskoj snimam novi film „Golub“
Cvijeta Mesić: Dosta scena u „Miholjskom letu“ delim sa svojim psom Vitom
Bonus video: