Te 1995. Vesna Marković, danas poznata kao 36 godina mlađa supruga Predraga Markovića iz Krunskog saveta, bila je četvorogodišnje dete na traktoru. Dete "Oluje" danas ima svoje dete, koje je vodila na prvo letovanje baš u Hrvatsku.
- Pamtim suze, granate, jauke za mrtvom decom na prikolici... Pamtim kako mi iz ruke otimaju meda Srećka - kaže sada za Kurir Vesna, čiju potresnu priču od pre pet godina mnogi pamte.
Deda Kuzman 17 dana vozio je traktor s Banije do Srbije, od Gradca kraj Gline do Donjeg Crniljeva pored Koceljeve. Sa zavežljajem stvari u koji stade sav njihov život, Vesna od tada četiri leta, kreće s dedom i babom Miljom, svojom Bajkicom. U nepoznato. I sudbinu koja će je dovesti i do Predraga Markovića. Uskoro će ovaj neobični par ćerki Joni slaviti drugi rođendan. A baš s njom Vesna je nedavno bila u Hrvatskoj.
- Slučajnost ili... Jona i ja boravile smo na Hvaru tokom našeg prvog letovanja. Državu u kojoj sam rođena napustila sam na traktoru, a moja ćerka ju je upoznala putujući avionom i brodom. Hvar je jedno od najlepših ostrva jadranskog primorja, tako da je odmor bio zaista uživanje. A iz različitih razloga u porodici i Jonsko i Jadransko more doživljavamo kao svoje - kaže.
Ali 4. avgust ima posebno mesto.
- Bol je duboko skrivena u svima nama. Naučili smo da živimo s njom. Nema svrhe raspirivati negativne nacionalističke emocije, jer, nažalost, obični ljudi kojima je to so na ranu ne shvataju da su to dnevnopolitička prepucavanja onih kojima Krajina služi za potkusurivanje, odnosno predstavlja neuspelu geopolitičku ideju jednog vremena - kazuje Vesna.
Posle 29 godina i dalje je razočarana mnogim stvarima:
- Nažalost, ne postoji veliki pomak u bilo kakvom olakšanju života Krajišnika koji su se vratili ili ostali na svojim ognjištima. Isto tako, neprimetna je i pomoć onima koji u Srbiji još pravno imaju status prognanog ili interno raseljenog lica, žargonski rečeno izbeglice.
U rodnoj kući bila je prvi put 2012. Potom još dva-tri. I poslednji još 2019, nakratko, kada je bila na regionalnoj konferenciji u Hrvatskoj.
- Zatim je došla korona, a potom i usledio najlepši period mog života - trudnoća i rođenje Jone. A opet, svake jeseni planiram da odem - veli.
Oca Vasa, koga su te '95. ostavili na položajima, jedino što je još imala. Majka, koja ju je rodila sa 17 godina, ubrzo ju je i napustila.
- Tata živi i radi u Šapcu. Kao jedan od boraca za Krajinu, ranjavan, potom u zatočeništvu Arkanove garde, potpuno je zaboravljen od onih koji su "olakšali" život, učesnicima najofanzivnijih borbi za Srbe u Hrvatskoj, tokom ratnih dejstava i tokom same "Oluje". Ali te oluje porodično smo smirili jedni drugima podrškom i ljubavlju - kaže, pa dodaje:
- Žena koja me je fizički donela na svet izabrala je da ne bude deo mog i Joninog života. Naravno, ja to poštujem i tako će ostati.
Za 4. avgust još je neke stvari vezuju.
- Deka je umro 3. avgusta 1998. od tuge za Krajinom i rodnom kućom. Sahranjen je 4. avgusta. A opet, tog dana je i bakin rođendan. Ženi kojoj dugujem svoj život. Jer dok je tata bio na ratištu, ona me je čuvala, kao i sve godine kasnije. Mogu da kažem da je "Oluja" potpuno razorila našu porodicu. Od 4. avgusta 1998. naša porodica se raspala i svako je krenuo na svoju stranu, ali ipak uz međusobnu podršku. Kad se dogodi da se ovog datuma i okupimo porodično, to je kako bismo zajedno oćutali - kaže.
J. S.S.