JEZIVA ISPOVEST BIVŠE LOGORAŠICE! IZBEGLA IZ HRVATSKE NA BICIKLU SA MALOM BEBOM: Tukli su me od 11 do 16, ovo nije moja vilica!
Tema današnje emisije "Ni pet ni šest" na Kurir televiziji bila je obeležavanje godišnjice “Oluje” koje će uslediti za dva dana.
Kako se toga sećaju Srbi iz kako taj dan pamti Srbija, a kakve su reakcije i atmosfera u Hrvatskoj? Glavno pitanje koja se postavlja jeste - Gde je 700.000 Srba koji su živeli u Hrvatskoj?
Ovim povodom u emisiji su gostovali Božica Živković Railić, predsednica udruženja „Žene žrtve nasilja“, Dragoslav Bokan, direktor Instituta za nacionalnu strategiju i Veselin Šljivančanin, nekadašnji oficir JNA.
- Mi Srbi se bavimo istorijom. Suština istorije jeste uverljivost koja se temelji na argumantima. Hrvati s druge strane imaju ideološki pristup i oni organizuju svoj narativ. To ne mora da ima nikakve veze sa istinom. To je kao sa Tolkinovom međuzemljom. Oni koji to čitaju oni su oduševljeni i umeju čak i da crtaju mape nepostojeće zemlje. Narativ je jedna sugestija koja se razvija i napumpava, a osnovna ideja jeste da su oni bezgrešni, da su apsolutne žrtve i da ne postoji nikakva prethodnica događaja iz Drugog svetskog rata, a da smo mi monstrumi i zlikovci. To se mora održavati dokle god taj balon ne pukne - rekao je Bokan.
Šljivančanin se saglasio i rekao da mu je svih žrtava žao bez obzira da li su Srbi, Bošnjaci ili Hrvati, posebno nevinih ljudi, ali da mu je najžalije vojnika koji su stradali pod njegovom komandom:
- Meni je najžalije mojih vojnika od kojih niko nije bio stariji od 25 godina. Zašto su oni poginuli? Samo zato što su poštovali svoju zakletvu i zato što su voleli državu kojoj su položili tu zakletvu. I ja sam poštovao i iskreno voleo tu državu. A ti drugi koji su nažalost sa nama živeli oni to nisu voleli, ali su nam branili da znamo istoriju našeg naroda.
Živković Railić ispričala je strašne stvari koje su joj se dogodile devedesetih godina, Najpre u BiH, a potom u Hrvatskoj.
- Radila sam Okučanima dok je postojala Republika Srpska Krajina, a onda sam tokom Bljeska izašla na tuđem biciklu sa malom bebom.
Za nju su, međutim,strašni dani došli pre 1995, u Bosni i Hercegovini kada je je bošnjačka vojna formacija okružila srpsko selo Jasenica.
Radila je neko vreme u gradu Srebreniku gde je muslimansko stanovništvo bilo u većini i nikav problem nije imala. Radila je svoj učiteljski posao besprekorno, a onda su se stvari preko noći promenile. Postala je meta najružnijih psovki, ljudi su prestali da je pozdravljaju, a prodavac u najbližoj prodavnici joj je poručio da više tu ne dolazi jer za nju hleba nema.
Shvativiši opasnost novonastale situacije odlučila je da napusti svoj stan i posao kako bi se domogla najbložeg srpskog sela što je i uspela da uradi uz pomoće jednog hodže koji je živeo u njenoj blizini.
Stigla je u obližnje srpsko selo Jasenica koje je međutim ubrzo bilo opkoljeno od strane bošnjačke vojne formacije kada je za nju i mnogo druge srpske žitelje sela nastao pakao.
Nakon što ju je hodža izbavio od trojice naoružanih ljudi koji su u nju uperili puške i prespavala u njegovom podrumu po nju je došla policija.
- Hodža je njih rasterao i pozvao me da dođem u njegov podrum. Prespavala sam u njegovom podrumu, dao mi je da jedem, doneo mi kafu, a on je bio gore u toj svojoj kući. Drugi dan oko 9 sati na Petrovdan, dolazi auto bez krova. Nije vojni auto, nego civilni. Idu neki muškarci u zelenoj uniformi i još neke crne majice. Uglavnom, oni su išli pred moj stan, pa su išli dole kod Hodže. Kažu mi smo došli po Božiću Živković, da je vodimo u Srebrenik, jer je ona opasna po bezbednost ovog kraja. Možete misliti! ja, jedna cura, 30 godina, sama, Srpkinja, najbliži je Srbin na 10 kilometara i ja sam opasna po njihovu bezbednost. Odatle me odvode...
Sprovedena je u prostorije osnovne škole u Srebreniku odakle je izbegla u Jasenicu:
- Došla sam u školu, u osnovnu školu Mehmed Ibrahimović u Srebreniku. Tu su me preuzeli na ispitivanje njih 5, 6. Onda su počeli da galame i da me udaraju. Od 11 do 16 na Petrovdan 1992 su me tukli njih 7, 8. Sve što postoji na meni je bilo crno. Ovo nisu moje vilice. I kasnije će dolaziti još mesecima i mesecima, kad god su bili dežurni da nas tuku i Žarka i Rajka i mene Bog da im dušu prosti. To su bila dva stara učitelja koja su bila sa mnom zatvorena. Oba su umrla. Premlaćivanje, svaku noć maltretiranje. jer dva. Tu sam provela 322 dana. Razmenjena sam dogodine 4. maja 1992.
Kurir.rs
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Bonus video: