U Čačku je nedavno održano nesvakidašnje rođendansko slavlje, snaha Ana (36) i njena zaova Marija (42) Milošev su proslavile svoj drugi rođendan.
Obeležile su dan kada je Marija zahvaljujući donorstvu organa, dobila šansu za novi život.
Nesebičan potez Ane Milošev, inače prosvetne radnice, Marija će pamtiti dok je živa. Dve godine nakon transplatacije Ana se danas sa osmehom priseća dana kada je čitava porodica strepela da medicinski zahvat uspe.
- Za Mariju je transplatacija jetre bila jedini spas. Niko od njenih članova uže porodice nije bio kompatibilan, a čim je utvrđeno da joj moja jetra odgovara ni trenutka se nisam dvoumila – priča Ana, učiteljica u dvojezičnoj osnovnoj školi u Berlinu, koja sa suprugom i njihovo dvoje male dece godinama živi i radi u Nemačkoj.
Ana je inače unuka naše proslavljene operske dive Radmile Bakočević. Udaju za Milana Miloševa opisuje kao dan kada je spoznala značenje reči “spokoj” jer sklad i ljubav koje je tu srela, ne bi menjala ni za šta na svetu. Toplina i ljubav njegove porodice su joj pomogli da ne oseti strepnju što jednom njenom članu daje deo sebe.
Marija, inače lekar, jetru je izgubila tokom korone, kada je radeći u kovid bolnici u Čačku, kao i mnoge njene kolege, dobila virus. Nakon preležanog virusa njena jetra iz dana u dan je imala sve slabiju funkciju.
- Došao je trenutak kada je za nastavak Marijinog života transplantacija jetre bila jedini spas. Tada su njeni roditelji, sestra i brat Milan, inače moj suprug, krenuli sa tesiranjima. Ali niko od njih nije mogao biti donor jer nisu kompatibilni I u startu su eliminisani kao mogući donori. Kada sam saznala da joj prema krvnoj grupi moja jetra odgovara, ni trenutka se nisam razmišljala – priča Ana.
Strah, strepnja i iščekivanje dana transplatacije koja je obavljena na klinici u Istanbilu, bili su neuporedivo manji od straha da li će Marija izdržati da živa legne na operacioni sto.
- Bukvalno su bili u pitanju dani, Mariji je bilo sve lošije, i svi smo strahovali da li ćemo u kliniku Milenium stići na vreme. Kada smo tamo stigle ponovo su radili silne analize, a kada smo mislili da je čas spasa za Mariju ispred nas, morali smo da prođemo proveru njihovog etičkog komiteta. Naime, u Turskoj se transplatacije organa rade isključivo sa živih donora, pa su želeli da budu sigurni da ja Mariji nisam prodala organ. Tek tada sam pala u očaj, jer Marija je bila sve bliže ivici sa koje nema nazad – priseća se Ana dana provedenih s Marijom na klinici u Istanbulu i neizvesnosti kroz koju su zajedno prošle.
- Dok sam ja strepela da li će Marija živa dočekati operaciju, ona je držala telefon u tukama i čekala ćerkin poziv, toliko je za nju brinula. To je bio najjači motiv da rizikujem i budem donor zaovi, jer i ja imam dvoje dece priča Ana.
Za samu operaciju transplatacije kaže da nije jednostavna i da nakon nje postoje procedure oporavka. Ali pošto je jetra organ koji ima mogućnost regeneracije, za zdrave ljude postupak donorstva nosi minimalne rizike po njihovo zdravlje.
- Marija i ja smo danas potpuno zdrave. Sa našom velikom porodicom obeležavamo datum kada je Marija dobila novi život. Teško je rečima opisati moj trenutni osećaj…- zaključuje Ana.