FAMOZNO SVETISLAV BASARA: ČOVEK UJEO PSA

Marina Lopičić

Veseli se, srpski rode, što rekla popadija Crnogorčević. Novak Đoković osvojio „olimpijsko zlato“, tek sad nam (dva-tri dana) niko ništa neće moći, tek ćemo sad biti jači od sudbine.

Sasvim predvidivo, kolektivna žalost zbog „Oluje“, polukolektivna zabrinutost zbog pokušaja da se Visoko Mesto eliminiše retroaktivnim streljanjem u noći između 5. i 6. oktobra i najrecentnija uspaničenost izazvana „akcijom pod nazivom ‘pad zida’“, čiji je cilj rušenje predsednika Vučića - o kojoj ćemo posle - sve je to nestalo, ko rukom odneseno, što reko „naš narod“, zemlja Srbija i srpski svet je u trenu zapao u euforiju, koja je za Srbe najopasnije stanje. Znam iz ličnog iskustva. Kad god bih zapadao u euforiju, sutra bih dupetom drljo.

Hajde najpre da vidimo kakva je to bila rušilačka akcija „pad zida“. Ako je bilo poverovati naslovu u Politikinoj Rotopalanci, u Malom Zvorniku su se bili okupili „vrh Socijalističke partije“ i sve strane strukture u nameri da sruše Vučića. Pročitavši „vrh Socijalističke partije“, momentalno sam se zapitao: ko li to pokušava da smesti Zeki Rodžeru, tj. unutrašnjem Dačiću.

Mogućnost da neko u Rotopalankinom kolegijumu solira i rovari protiv Dačiča odbacio sam kao apsurdnu - jedva sam je i spomenuo u strahu od pomora vrabaca - kao još apsurdniju sam odbacio mogućnost Dačićeve umešanosti u rušilačku zaveru i taman se bio upustio u istraživačko novinarstvo, kad „naš Nole“ pobedi, nebo nad Srbijom se razvedri, ponovo se uspostavi uzorno nacionalno jedinstvo u kolektivnoj radosti.

Ali to je već vest „pas ujeo čoveka“. Vest tipa „čovek ujeo psa“ je da je moja neznatnost gledala čitava dva seta meča Đoković - Alkaras. Bio sam u nekoj kućnoj poseti - tj. u Rimu - pa sam se držao principa i bio Rimljanin-navijač.

Nakon što sam ujeo čoveka i vratio se iz kućne posete, uronio sam u bespuće internetske zbilje da vidim ko se sve (i kako) obradovao i ushitio. Bilo je predvidivo (donekle i prirodno) da su se svi onoliko obradovali i ushitili, ali nisu svu dobili priliku da javno ispolje svoje ushićenje; to je rezervisano za tzv. selebritije.

Svi su se, dakle, ushitili, uključujući one koje tenis ne interesuje i one za koje iz takozvane prve ruke znam da im Novak ide na qwrz. Ali jbg, ne ushititi se i javno ne ispoljiti ushićenje zbog Noletovog olimpijskog zlata isto je što i ne skakati ispred Mekdonaldsa na veličanstvenom mitingu za Kosovo, kad državni huligani poviču: „Ko ne skače, nije Srbin“, kojom zgodom su skakutali i 90-godišnjaci i invalidi.

Kojom zgodom sam postavio pitanje „građanskoj Srbiji“: zašto ne usprotestujete protiv maltretiranja građana i zašto ništa ne kažete Kusturici, koji vas je nazvao „pacovima“. Odgovor nisam dobio, pa sam Kusturici poslao telegram: „Svaka ti je bila ka vladičina.“

U tom smislu, u strahu da ne budu Srbi, raznorazni selebritiji, glumci, folk i filmske dive su požurili da izraze svoju radost, da opišu kako su zaplakali od sreće, kako su im srca puna. Tu problem nije radost, nego otužni, sladunjavi-sirup-za-kašalj, stil. Kao da je izjave svima pisao Ćosić.