Osmanska dinastija, jedina turska dinastija tokom postojanja Osmanskog carstva, vladala je prostorom Balkana stotinama godina. Poslednji vladar ove dinastije, sultan Mehmed VI, zbačen je sa prestola 1922. godine, kada je ukinut sultanat i uspostavljena republika.
Mehmed VI nije imao muških potomaka, a ni njegov brat od strica, Abdulmedžit II, koji ga je nasledio na mestu kalifa. Godine 1924. ukida se i kalifat, a Osmanlije su proterane iz zemlje. Smrću Abdulmedžita 1944. godine, muška linija dinastije se gasi, ali je ona nastavila da postoji kroz žensku liniju.
Neslišah sultanija, rođena 2. februara 1921. godine u Istanbulu, bila je poslednja osoba koja je upisana u knjigu dinastije. Smatrala se poslednjom osmanskom princezom i poslednjim preživelim članom osmanske dinastije koji je rođen tokom osmanske ere. Njen otac je bio Omer Faruk, sin kalifa Abdulmedžita, a majka Sabiha Sultan je bila ćerka poslednjeg sultana Osmanskog carstva Mehmeda VI. Umrla je 2. aprila 2012. u svom domu u istambulskoj četvrti Ortakoj, od srčanog udara u 91. godini života.
Na dan njenog rođenja, kalif Abdulmedžit naredio je da se ono proslavi dvadeset jednim pucnjem iz topa, koji su bili napunjeni novcem.
Nakon smrti poslednjeg pretendenta na osmanlijski presto Ertugrula Osmana Osmanoglua, 2009. godine, sultanija Neslišah uzela je titulu "poslednjeg potomka porodice Osmanoglu", osmanlijske dinastije.
Sećala se poslednjih godina sjaja vladavine svog dede u Osmanskom carstvu, luksuza i udobnosti palate, protokolarnih prijema u Dolmabahče palati u vreme praznika, naročito ramazanskog.
Posle uspostavljanja republike, članovi carske porodice su 1924. morali da napuste zemlju i odlaze u egzil u Francusku. Egzil je sproveden u roku od 24 časa, bez ikakvog prava da se bilo šta ponese sa sobom. Odlazeći u nepoznatu i nemuslimansku zemlju, nisu imali nikakve nade o mogućnosti povratka.
Povratak ženskim članovima porodice dopušten je tek 1950-ih, a muškim 1974. godine. U egzilu, mnogi članovi carske porodice završili su svoj život u bedi i očaju, moleći da im se dozvoli povratak da okončaju svoj život i budu sahranjeni u Turskoj. Nije im bilo odobreno.
Odrastala je i školovala se u Nici, gde je sa porodicom delila teškoće života u egzilu i siromaštvu. Sećajući se tih vremena, govorila je kako porodica nikada nije prežalila vreme osmanlijske imperije, i da se i sama osećala nalik sluškinji.U kući se govorilo isključivo turskim jezikom, mada su joj oba roditelja govorila francuski jezik.
Godine 1940, na nagovor roditelja, venčala se sa egipatskim princem Muhamedom Abdelom Moneimom. Narod Egipta glamurozno je dočekao svoju prvu damu. Fotografije Princeze Neslišah su bile objavljene na svim naslovnim stranama egipatskih i stranih časopisa. S pravom su je opisivali kao jednu od najlepših žena na svetu.
Godine 1947. prvi put odlazi u Tursku, ali kao egipatska princeza. Posle revolucije u Egiptu i pada kraljevstva, bili su u kućnom zatvoru pod optužbom da su radili protiv tadašnjeg predsednika Gamala Abdela Nasera. Na intervenciju predsednika Turske, oslobođeni su i poslati u egzil. Tako je Neslišah sultanija okusila gorčinu izgnanstva po drugi put.
Važila je za pravu damu. Tečno je govorila francuski, engleski, nemački i arapski, a takođe je bila strastvena skijašica i plivačica. Interesovala se i za istoriju, književnost, geografiju, botaniku i kulinarstvo. Uz to, izuzetno je bila poštovana od brojnih značajnih dirigenata u muzičkom svetu.
Imala je dvoje dece. Po trajnom povratku u Tursku, uspela je da povrati 1963. tursko državljanstvo i uzela je prezime Osmanoglu. Neslišah je živela sa svojim suprugom, Abdelom Moneimom, i ćerkom Ikbal. Abdel Moneim je preminuo u Istambulu 1979. godine.
Vrativši se u Istanbul, Neslišah sultanija pronašla je ponovo sebe. Govorila je da je hodajući ulicama Istanbula i prolazeći pored palata koje su njeni preci izgradili, duboko u sebi osećala vezu sa svojim precima. Palate, grad i cela zemlja pripadali su njoj i ona njima. Živela je i umrla je sa tim osećanjem. Ispunjena spokojem, proživela je pedesetak godina svog života u gradu svojih predaka. Njeno poreklo i tradiciju je s ponosom uvek isticala. Svojim šarmom i plemenitim poreklom opravdano je iskazivala stav jedne dame i poslednje sultanije. Narod ju je doživljavao kao simbol moćnih vremena i perioda slavne istorije duge 600 godina.
Umrla je 2012. godine spokojno u svojoj zemlji i svom gradu gde je i rođena, a na kraju i sahranjena.
(Kurir.rs)
Bonus video: