Fudbalska reprezentacija Srbije otvoriće Ligu nacija 5. septembra utakmicom protiv selekcije Španije, zvaničnog prvaka Evrope, na stadionu "Rajko Mitić" (20.45).
Srpski i španski fudbaleri su kroz istoriju bili akteri brojnih istorijskih utakmica. Jedan od onih igrača iz Srbije koji je blistao protiv "crvene furije" bio je i predsednik Fudbalskog saveza Srbije Dragan Džajić.
Reprezentacija SFR Jugoslavije osvojila je drugo mesto na završnom turniru Prvenstva Evrope u Italiji 1968. godine. Ipak, ta selekcija nije uspela da kompletira plasmanom na Svetsko prvenstvo u Meksiku 1970, pošto im se u kvalifikacijama isprečila Španija. U prvoj utakmici u Beogradu bilo je 0:0, doke je Crvena furija slavila i revanšu rezultatom 2:1.
Ekipa predvođena selektorom Rajkom Mitićem, našla se u veoma teškoj grupi u kojoj je zajedno sa reprezentacijom Španije bila jedan od favorita za prvom mesto i direktan plasman na Mundijal.
- Mečeve sa Fincima rešili smo na rutinski način. Pobedili smo ih sa 9:1 u Beogradu i 5:1 u Helsinkiju. Nažalost, utakmica u Briselu imala je ključni uticaj na konačan epilog kvalifikacija. Ne samo zbog ubedljivog poraza od 3:0, već i zbog činjenice da smo Trivić i ja dobili crvene kartone i nismo imali pravo igranja u narednoj utakmici protiv Španije. Naseo sam na provokaciju jednog belgijskog igrača, uzvratio istom merom i sudija mi je pokazao put u svlačionicu – priseća se predsednik FSS Dragan Džajić koji se u to vreme smatrao najboljim levim krilom svetskog fudbala.
Bez najboljeg igrača u timu, Jugoslavija na stadionu Crvene zvezde pred 25.000 gledalaca nije uspela da probije bunker Španije koja je već u prvom poluvremenu ostala bez povređenog Luisa Aragonesa.
- Blistali su golmani, Ćurković i Iribar. Imali smo lepu priliku da pred domaćom publikom osvojimo oba boda i nadoknadimo kiks iz Brisela. Utakmica se završila 0:0 i ništa više nije bilo u našim rukama.
Za drugu utakmicu u Barseloni, Džajić je ponovo u stroju, ali su Španci već posle pola sata igre imali prednost od dva gola.
- Nismo imali rešenje za Amansija, vedetu Reala i igrača koga sam najviše cenio u toj postavi španske reprezentacije. Imao sam zadovoljstvo kasnije da zajedno igramo za tim sveta i uvek je među nama bilo uzajamnog poštovanja. Na utakmici u Barseloni, Pavlović je u drugom poluvremenu smanjio na 2:1, ali nismo imali snage za nešto više od toga.
Džajiću je za utehu ostala činjenica da je u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1970. godine, sa četiri gola bio najbolji strelac naše reprezentacije.
- Nije me previše zanimao individualni učinak. Ostala je žal zbog neuspešnih kvalifikacija, tim pre što su Belgijanci kao prvi u grupi otišli na Svetsko prvenstvo. A mi smo ih u poslednjoj utakmici u Skoplju deklasirali sa 4:0.
Nije nas bilo u Meksiku, a četiri godine kasnije put do Mundijala u Nemačkoj opet je vodio preko Španije.
- Dva remija u grupi i onda antologijska majstorica u Frankfurtu. U Zagrebu je bilo 0:0, u Las Palmasu 2:2. Amansio je doveo Špance u vođstvo, a Bajević u drugom poluvremenu sa dva gola za svega desetak minuta preokrenuo rezultat u našu korist. Igrali smo odlično, bili blizu pobede koja bi nam svakako dala krila za nastavak takmičenja. Nažalost, trenutak nepažnje u 89. minutu omogućio je Asensiju da izjednači rezultat.
Gol Stanislava Karasija u 90. minutu meča sa Grčkom, omogućio je Jugoslaviji da u dodatnih 90 minuta na neutralnom terenu protiv Španije rešava sudbinu plasmana na Svetsko prvenstvo.
- Vald stadion je bio ispunjen do poslednjeg mesta, imali smo fantastičnu podršku publike i pogotkom Katalinskog došli do velike pobede. Vodio sam u sve tri utakmice žestoke duele sa Huanom Kruzom Solom. Bio je jedan od najboljih defanzivaca na svetu, ali meni je nekako odgovarao i voleo sam da igram protiv njega. U sećanju mi je jedna utakmica protiv njegove Valensije na turniru u Španiji, tada sam postigao možda i najlepši gol u karijeri – prisetio se Džajić svojih okršaja sa Crvenom furijom.
Kurir sport