U emisiji "Ni pet, ni šest", koju vodi i uređuje Jovana Grgurević na Kurir televiziji, u fokusu će biti jedno od najaktuelnijih i najosetljivijih pitanja u našem društvu.
Naime, emisija će istraživati zabrinjavajući trend nasilja u Srbiji, posebno nad ženama i sve češće nad decom. Takođe, biće obrađene teme kako stati na put zlostavljačima i sprečiti dalje širenje psihičkog i fizičkog nasilja.
Ova emisija nastoji da pruži odgovore na goruće probleme i ponudi konkretna rešenja koja će zaštititi najugroženije članove našeg društva, a gosti su bili Željko Mašović, psiholog, Milica Mitrović, advokat, Mirjana Milenović, žrtva porodičnog nasilja i Milica Mijović, žrtva porodičnog nasilja.
Mijović je prvo pričala otkud joj hrabrosti da ovakvu priču iznese na televiziju:
- Prihvatila sam ovaj poziv zato što, u momentu kada sam odlučila da sve iznesem, nisam imala kočnicu, odnosno odlučila sam da ne želim više da je imam. Upravo zbog toga što smatram da se sve više žena bori sa ovakvim načinom života, a ne može da izađe na kraj, pa smatram da ja, u neku ruku kao javna ličnost, mogu da otvorim oči ženama i da im pomognem da se otarase nečega što je jako loše po njih u svakom smislu te reči, iako se verovatno teše da tako mora i da će sutra biti bolje. Činjenično stanje je da neće biti bolje, dakle može biti samo gore, ja sam tu da pružim ruku ljudima koji me podržavaju, ali i ljudima koji su tek čuli za mene, da znaju da smo mi tu zbog njih.
Milenović je živela u nekoliko država Evrope, a bivši muž joj je ugledan čovek, ali joj je nešto nedostajalo, pa je svoje isksutvo podelila na sledeći način:
- Živela sam u Holandiji, Švedskoj i Norveškoj, kada sam upoznala mog partnera, odnosno supruga, živeli smo u Švedskoj i Norveškoj, pa smo se vratili za Beograd. Meni je falio mir, bukvalno sam pobegla u Beograd jer u Švedskoj nisam imala prijatelje niti podršku, želela sam da se sklonim od tog psihičkog nasilja koje sam godinama tamo trpela. Sa njim sam bila od 2008. godine, imamo dva dečaka, možda je moglo ranije da se preseče, ali moram priznati da sam tradicionalna žena, pa sam htela sve da uradim da sačuvam porodicu.
Mitrović je pričala koji je donji prag kada bi se žena javila na sudu da je žrtva bilo kakve vrste nasilja:
- Donji prag zavisi od nas samih, zavisi šta je za nju stvar navike ili nešto šta je prihvatljivo, pa u zavisnosti od toga, šta je to što ona podnosi, ali kada je u pitanju policija, uvek govorim ženama da kada naprave prvi poziv, i ukoliko ne dobije adekvatnu reakciju, odmah mora da ode u samu stanicu i da zahteva da je primi neki komandir ili načelnik, te da pošalje pismeni mejl MUP-u. Tako će se situacija promeniti. Na taj način će biti preispitano zašto se na Vaš prvi poziv nije reagovalo, dakle zašto je neko eventaulno imao neki posmeh za prijavu.
Mašović se osvrnuo na prošlost i kada su žene više zavisile od muškaraca, pa je spomenuo i psihički udeo u svemu tome:
- U to vreme je možda bila neizabrana sudbina, ali u ovo vreme je svakako izabrana. Dakle, ne možemo govoriti kako nema mogućnosti za pojedine stvari. Zakon je takav da kada se primenjuje, onda nije selektivno, imate osobe, muške i ženske, ako si nekoga ubio, ubio si čoveka, tako i kada se vrši nasilje, nije bitno danas da li je muško ili žensko. Suština je, muškarcima navodno više smeta pasivna agresija, a ženama što ponekad muškarac prezubči, ali suštinski je nasilje isto, čovek posle izvesnog vremena mora da pukne. Problem je što posle pucanja ili loma ljudi nastave. Oni od svog života naprave tu neku naviku. Čovek je čudno biće, imate mazohiste po prirodni, imate sadiste, ali međuljudski odnosi su klackalica, ako si nekoga mnogo podigao u nebesa, on mora tebe da zgazi, tako funkcionišemo, glup je primer, ali mogu ljudi da pogledaju Gorki mesec, malo je mračan film.
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.
Kurir.rs
Bonus video: