Kompozitor angažovan u pozorištu u Rijeci Josip Maršić u maju ove godine objavio je zanimljiv tekst pod naslovom „Dan kad sam upoznao smiješne Rvatine za koje mi se čini da najviše vole slovo U“.
Za manje upućene, „Rvatine“ su Hrvati sa dna kace, iber-Hrvati, a slovo U… pa to je ono slovo što su ga nosile ustaše. Maršić opisuje jedno veče u glavnom gradu Venecuele, Karakasu, ali nije morao da poteže toliki put: cela je Evropa pre neki dan videla Rvatine zaljubljene u slovo U u Imotskom.
Na nekakvoj gradskoj svetkovini pevao je Marko Perković Tompson, a publika je veče pre koncerta, i ceo dan do nastupa, pa noć posle… izvikivala ustaške parole, dizala ruku u nacistički pozdrav i vikala „Za dom spremni“, i šepurila se u crnim majicama sa ustaškim obeležjima. Opet za neupućene: Tompson je pevač kojem je zbog veličanja fašizma tri godine bio zabranjen ulaz u Evropsku uniju, a njegva publika pada u trans kad zapeva „Jasenovac i Gradiška stara, to je kuća Maksovih mesara.
Kroz Imotski kamioni žure, voze crnce Francetića Jure…“ „Maksovi mesari“ su koljači Maksa Luburića, a „crnci“ su ustaše u crnim uniformama… I kad smo kod pesama, navedimo i da se u Imotskom na tom derneku najviše pevalo „Drinu treba pregaziti, a Srbiju zapaliti“…
Predsednik Hrvatske Zoran Milanović oštro je osudio ove orgije nacionalizma, ali je kandidat vladajuće HDZ na izborima za predsednika izbegao da se izjasni. Što je razumljivo, jer on upravo računa na glasove onih što su pevali u Imotskom… Iako su zakonom propisane kazne za veličanje ustaša i posebno za izvikivanje pozdrava „Za dom spremni!“, niko iz Imotskog nije kažnjen. Ni novčano, ni ne daj bože, zatvorom.
Što ne znači da hrvatska policija i hrvatska vlada tolerišu nacionalizam. Jer, dva dana posle ustaškog pira u Imotskom na granici sa Srbijom uhapšen je beogradski advokat Nemanja Berić i ekspresno osuđen na petnaest dana zatvora. Zbog nacionalizma: našli su mu na Fejsbuku snimak na kojem vozi u rodni Knin i peva „Do Dinare niđe ne stajem“: „Bojkotujem i piće i jelo/ Dok ne vidim svoje rodno selo/ Rodnoj kući žuri moj karavan/ Ni avion njemu nije ravan.“ Za tu pesmu je, valjda, dobio sedam dana, a sedam zato što su mu na profilu našli i sliku sa Bajom Malim Knindžom.
Da ne bude zabune: sliku, ne snimak, ne Bajinu pesmu… Berić i pevač, verovatno zagrljeni, smejulje se u kameru… i tras: zatvor! To je, valjda, „rvatska pravda“! Al, pogrešno bi bilo zaključiti da Rvati smatraju da sve Srbe treba u zatvor. I rvatski političari i rvatski mediji oštro su se usprorivili pritvaranju trojice učesnika blokade železničke stanice koji su maltretirali novinarku.
Prekorili su Srbiju da je staljinistička, da njome vlada diktator , da se u njoj ne poštuju ljudska prava… prosto, isporučili su ceo paket optužbi, uobičajenih kad se podržavaju srpska opozicija ili vlast Aljbina Kurtija, prema kojoj je Zagreb posebno bolećiv.
Šta na to reći? Odbiti im sve na dečje bolesti države koju kao narod imaju tek od 1991. godine, ili im hrišćanski citirati jevanđelistu Mateja (u hrvatskom prevodu, da izbegnemo svaki nesporazum: „Zašto vidiš trun u oku svoga brata, a ne vidiš gredu u vlastitom oku?“? A možda samo da ih oteramo U...
Bonus video: