Bruno Ričard Hoptman je 3. aprila 1936. pogubljen na električnoj stolici zbog otmice sina poznatog avijatičara Čarlsa Lindberga.
Ovo je bio jedan od najpoznatijih slučajeva kidnapovanja u istoriji SAD. Nemački imigrant je tvrdio da je nevin, ali mu to ništa nije pomoglo.
Me]utim, decenijama nakon zločina koji je preplavio svet, profesor Rutgersa dodao je uzbudljivo novo poglavlje – dokaz da je Čarls Lindberg možda bio umešan u otmicu i ubistvo svog sina.
Ko je bio Čarls Lindberg?
Čarls Lindberg je bio neverovatno popularan u to vreme - 1932. godine - a nosio je nadimak Talični Lindi jer je pet godina pre toga izveo prvi solo let preko Atlantika. Svet je bio fasciniran njegovim životom, a sa suprugom En Morou je krasio novinske stupce.
Kada je njihov sin star 20 meseci nestao iz kolevke u njihovom porodičnom domu u Nju Džerziju, svi su pričali o tome. Navodno, 1. marta 1932. oko 21 sat, otmičar je ušao kroz prozor na prvom spratu, uz pomoć merdevina, i uzeo bebu. Dadilja je posle sat vremena ušla u dečiju sobu i zatekla nevešto napisanu poruku u kojoj je tražen otkup od 50.000 dolara.
Slučaj se tragično završio dva meseca kasnije kada je Lindbergova beba pronađena mrtva nekoliko kilometara dalje od porodične kuće. Krivica je svaljena na Hoptmana, a posle "suđenja veka" je osuđen na smrt.
Nova teorija i umešanost Čarlsa u otmicu sina
Lojd C. Gardner, profesor istorije emeritus, ukazuje na Lindbergovu fascinaciju socijalnim darvinizmom i dokaze da zdravstveni problemi koji muče njegovog 20-mesečnog sina Čarlsa A. Lindberga mlađeg sugerišu da je dete daleko od savršenog.
Gardner je pomno istraživao otmicu i ubistvo „Malog orlića“ iz 1932. godine, sina američkog heroja-avijatičara i njegove društveno istaknute supruge En Morou Lindberg. Njegovo istraživanje je uključivalo naknadno hapšenje, suđenje, osudu i pogubljenje Bruna Ričarda Hauptmana za Gardnerovu knjigu iz 2004. "Slučaj koji nikad ne umire: kidnapovanje Lindberga", koju je objavio Rutgers Universiti Press.
Sada, nakon skoro još jedne decenije istraživanja, Gardner je dodao dramatičnost svom radu – teoriju da je Lindberg, „Usamljeni orao“, na neki način bio umešan u otmicu malog Čarlija.
Autor takođe veruje da je smrt deteta mogla nastati kao posledica nesreće tokom otmice, koja se i danas smatra zločinom veka. „Odupirao sam se teoriji da je Lindberg umešan“, kaže Gardner.
„Dokazi protiv Hauptmana su prilično ubedljivi, ali dokazi da je on jedini otmičar su manje ubedljivi. Kada zaključite da ga je vodila grupa ili više od jedne osobe, postavlja se pitanje zašto?"pita se Gardner.
Gardner napominje da se otmica dogodila u eri kada su kriminalci, često članovi bandi, rutinski kidnapovali članove porodica bogatih i slavnih da bi dopunili njihove prihode.
Niko nije bio poznatiji od Lindberga. On se takođe poziva na spekulacije da je Hauptman, inače beznačajni stolar imigrant sa kriminalnim dosijeom u svojoj rodnoj Nemačkoj, nekako postao opsednut Lindbergom i poželeo da ga zbaci sa pijedestala. „
Da li je Hauptmanov ego bio takav da je morao ovo da uradi osobi broj 1 na svetu?“ pita Gardner.
„Neki psiholozi to misle, ali ja ne nalazim opsesiju sa Lindbergom. To ne znači da on nije bio umešan i da je bio siguran da se ništa neće dogoditi tokom otmice.
Značajnija je fascinacija čuvenog avijatičara socijalnim darvinizmom, koji Gardner smatra posebno vrednim pažnje zbog brojnih pitanja o zdravlju njegovog deteta.
Lindberg se držao rastuće skandinavsko-nemačke predstave iz 1930-ih o rasnoj superiornosti severnih Evropljana u odnosu na južne Evropljane i Azijate. „Ono što znamo o Lindbergovom karakteru“, kaže Gardner, „je njegova želja da širi svoje zdrave gene i njegovo verovanje u eugenički pokret, što ide ruku pod ruku sa njegovim pro-nemačkim osećanjima pre rata.
Njegove tajne afere započete 1957. sa tri žene u Nemačkoj, od kojih su dve sestre, koje su dovele do sedmoro dece pored šestoro koje je imao sa suprugom, podsećaju na eksperiment, piše Rutgers.
Skrivena bolest dečaka
Istovremeno, autor kaže da postoje „prilično dobri dokazi“ da mali Čarli nije bio savršen. Iako su zdravlje i fizičko stanje deteta u vreme njegove otmice bili umanjeni – čak i skriveni od radoznale javnosti i organa za sprovođenje zakona od strane Lindberga i dečakovog lekara – izgleda da je patilo od stanja nalik rahitisu koje je uticalo na razvoj jake kostima. Bile su mu potrebne mega doze vitamina D i svakodnevno izlaganje sunčevoj lampi u krevetu.
Takođe je imao preveliku lobanju i nesrasle kosti lobanje. Štaviše, slavni otac je lično preuzeo mnoge aspekte istrage. On je izolovao osoblje domaćinstva koje je možda znalo za zdravstveno stanje njegovog sina od ispitivanja od strane vlasti, uključujući J. Edgara Hoovera i FBI. Takođe, nakon površne obdukcije, naredio je da se telo kremira i da se pepeo razbaca.
Dok Gardner kaže da se dugo vremena „u svom umu” borio protiv ideje o Lindbergovoj umešanosti, on misli da je kidnapovanje „otišlo predaleko” i da je njegovo dete umrlo kišne i vetrovite noći otmice iz njegovog doma, Hajfilds, u Hopevelu, NJ, 1. marta 1932.
Taj datum je takođe prvi put da je Lindberg „nenamerno“ propustio javni govor. Vratio se kući iz Njujorka, gde je radio, umesto da ode na večeru gde je trebalo da govori. Da li je to bila samo slučajnost – ili je odlučio da olakša otmicu, možda tako što je skrenuo pažnju sa dečakove spavaće sobe na drugom spratu ili kao osmatrač kako bi omogućio otmičaru – ili otmičarima – da pobegnu niz zadnje stepenište?
(Kurir.rs/M.J)