Redak je glumac koji je mogao da igra sve žanrove i odgovori na sve glumačke izazove. Upravo to je karakteristika koja glumce čini velikim, a Marlon Brando je nesumnjivo bio među najvećima.
Među brojnim priznanjima zauvek će ostati upamćena i ova - Američki filmski institut Marlona Branda proglasio je četvrtom najvećom muškom filmskom zvezdom svih vremena.
Marlon Brando rođen je 3. aprila 1924. u Omahi. Legendarni američki glumac sa izuzetno bogatom i uspešnom karijerom dvostruki je dobitnik Oskara, a svrstava se, sa pravom, među najuticajnije glumce 20. veka.
Iako iza sebe ima pozamašan spisak uloga, ostao je najpoznatiji po legendarnim filmovima “Tramvaj zvani želja” i “Na dokovima Njujorka” koje je snimio pedesetih godina prošlog veka. Kasnije je briljirao i u “Kumu” kao Don Vito Korleone, a potom i u filmu “Apokalipsa danas”.
Rađanje mladog buntovnika
Brando je imao samo 11 godina kada su mu se roditelji razveli. Bio je bliži sa bakom nego sa majkom, i upravo je ona bila ta koja je primetila njegov talenat za glumu – Brando je od malih nogu bio vešt imitator, pa je rano razvio veštinu oponašanja ljudi koji su ga okruživali.
Njegova starija sestra, Džoselin Brando prva je pošla u glumačku karijeru, otišavši u Njujork kako bi studirala na Američkoj akademiji dramskih umetnosti. Pojavljivala se na Brodveju, u filmovima i na televiziji. To je Brandu verovatno bio dodatni podstrek da se i sam oproba u glumi.
Brando je imao burno detinjstvo. Ponavljao je jedan razred u srednjoj školi, a kasnije je i izbačen, zbog čega je sa 16 godina poslat u vojnu školu, gde se istakao u pozorištu što je imalo pozitivan odjek na profesore i kolege.
Buntovnik po rođenju, povremeno je pravio ekcese. Jednom se posvađao sa profesorom zbog čega mu je bilo zabranjeno kretanje van škole. Naravno – pokušao je da prekrši i to pravilo, pa je uhvaćen i izbačen sa poslednje godine školovanja. Nikada je nije završio. Otišao je kod sestre u Njujork i tamo se zadržao neko vreme.
Studirao je u nekoliko glumačkih škola, međutim, neprestano je bio u problemu zbog svoje loše naravi i buntovničkog ponašanja. Izgleda da je imao više sreće nego pameti pa je već 1944. godine zaigrao u jednoj manjoj predstavi na Brodveju i bio zapažen.
Stvaranje kulta “lošeg momka”
Status zvezde zaslužio je ulogom Stenlija Kovalskog u drami Tenesija Vilijamsa “Tramvaj zvani želja” iz 1947. godine koju je režirao Elia Kazan. Za tu ulogu bio je nominovan za Oskara u kategoriji najboljeg glumca, a nominacije su se nastavile i sledeće tri godine. Bio je čak pozvan u studio Warner Bros na audiciju za film “Buntovnik bez razloga” za koji je kasnije angažovan Džejms Din.
Brandov prvi nastup na filmu bio je u ulozi veterana paraplegičara u filmu “Ljudi” 1950. Kako bi se pripremio za ulogu, proveo je mesec dana u krevetu u veteranskoj bolnici.
Brando je postao heroj mlađih generacija nakon uloge Džonija Strablera, nemirnog motocikliste u filmu “Divljak”. Stvorio je imidž buntovnika za predstojeću “rokenrol” eru. Mnogi muzičari, poput Elvisa Prislija, imitirali su Brandov imidž i ponašanje. Brandova eksplozivna pojava isijavala je sirovu seksualnost što je u bioskope privlačilo žensku publiku svih godina.
Marlon Brando bio je heroj i u očima Džejmsa Dina, koji je rekao da mu je on idol te da ga kopira kao glumca i kao osobu. Brando je u svojoj autobiografiji “Songs My Mother Taught Me” tvrdio da su, kada ga je Kazan upoznao sa Dinom na setu filma “Istočno od Raja”, mlađem kolegi zasijale oči:
- Din je bio nervozan kad me upoznao i jasno mi je dao do znanja da ne samo da imitira moju glumu nego i veruje kako je to moj stil života. Rekao je da učI da svira bubnjeve i da vozi motocikl, a bilo je jasno da pokušava da unapredi svoj rad. Kad sada gledam, shvatam da nije neobično za ljude da pozajmljuju nečije obrasce sve dok ne pronađu svoje, što je on u to vreme i radio – zapisao je Brando o svom mladom kolegi.
Način života koji je uključivao motocikle, kožne jakne, džins i generalno buntovničko ponašanje, zahvaljujući Brandu inspirisao je generacije i generacije mladih. Prodaja motocikala i opreme za njih, kožnih jakni, džinsa, čizama i majica naglo je porasla širom zemlje.
“Teška” zvezda
Pod Kazanovom redateljskom palicom i ansamblom glumaca oko sebe, Brando je konačno dobio Oskara za ulogu Terija Maloja u filmu “Na dokovima Njujorka”.
Šezdesetih godina okušao se i kao režiser u filmu “Jednooki Džek”. I taman je upao u “kolotečinu” nakon nekoliko prosečnih uloga, kada je 1972. zaigrao u “Kumu”. Iako je malo falilo da ne dobije tu ulogu zbog svoje preke naravi i temperamenta, Brando je osvojio Oskara za svoju izvedbu. Odbio je da ga primi u znak protesta prema tretmanu koji imaju Indijanci u filmskoj inustriji poslavši na dodelu Sašin Litlfedr, mladu glumicu i aktivistkinju pokreta za prava američkih starosedelaca.
Glumac je nakon toga pružio jednu od svojih najboljih izvedbi u filmu Bernarda Bertolučija, “Poslednji tango u Parizu”. I za tu ulogu dobio je nominaciju za Oskara, uprkos brojnim kontroverzama koje su ga pratile.
Dobio je honorar od milion dolara za ulogu pukovnika Kurca u “Apokalipsi danas”. Većinu dijaloga je improvizovao tokom snimanja, jer se za ulogu nije pripremio kako treba, a pritom se i mnogo ugojio, pa su bili prinuđeni da snimaju “u senci”.
I za film “Supermen” pravio je brojne probleme, raspravljao se oko uslova i honorara pa je čak u jednom momentu zabranio da se prikazuju scene sa njegovim likom… Brandova ćudljivost postajala je sve nepodnošljivija i to su svi znali.
Buran ljubavni život
Brando je, osim po glumi, ostao poznat i po svojim angažovanjima u borbi za građanska prava, prava Indijanaca i druge političke ciljeve. Za reputaciju lošeg momka zaslužni su njegovi javni izlivi besa. Jednom je čak i fizički napao paparaca i razbio mu vilicu.
Ženio se tri puta, ali je imao brojne ljubavne romanse. Tvrdio je da je imao vezu i sa Merilin Monro. Navodno je imao i homoseksualna iskustva. Iz brojnih brakova, ljubavi i afera, za sobom je ostavio čak 14 potomaka, od kojih su neka deca bila usvojena tj. nisu bila biološki povezana sa Brandom.
Tokom svog života pokušavao je da zaštiti svoju porodicu, posebno svoju brojnu decu, od onoga što je smatrao toksičnošću slave. Uprkos njegovim naporima, porodica se uništavala iznutra. U prošlosti je bilo zabrinjavajućih incidenata - njegova prva supruga, glumica Ana Kašfi, rođena u Kalkuti, sredila je meksičkim razbojnicima otmicu njihovog sina Kristijana za 10.000 dolara dok je Brando bio odsutan u francuskoj prestonici snimajući film "Poslednji tango u Parizu" 1972 - ali ništa ne može da se uporedi s Dagovim ubistvom. Marlona je sve to razdiralo.
Marlonov 32-godišnji prvorođeni sin ubio je sestrinog partnera Daga Drolet u pijanom stanju i besan nakon što je njegova sestra tvrdila da ju je tukao tokom noćnog izlaska. Njene tvrdnje o zlostavljanju kasnije su se pokazale lažnim. Šejen Brando počinila je samoubistvo pet godina kasnije. Za Branda je ovo bio pakao.
U penziju je otišao 1980. godine ali je povremeno glumio u još nekoliko filmova. Tako mu je poslednja uloga bila u filmu “Ko je kome smestio” iz 2001. godine, u kome je igrao sa svojim velikim prijateljem Robertom De Nirom.
Brando je preminuo 1. jula 2004. od respiratornih i srčanih problema. Iza sebe je ostavio 14-oro dece i najmanje 30 unučadi. Pred kraj života bolovao je od slabog vida uzrokovanog dijabetesom i od raka jetre, a njegov pepeo je rasut na dva mesta - na Tahitiju i u Dolini smrti.
"Sećam se poslednjeg razgovora koji sam vodila s njim", rekla je njegova ćerka Rebeka.
"Bilo je to samo nekoliko nedelja pre nego što je umro. Nije želeo da svi, pogotovo ne sva deca, znaju koliko je loš. Izrazili smo ljubav jedno drugom i to je bilo to. Nikada to neću zaboraviti. Moj otac je želeo da bude zamrznut. Ono što je najviše želeo bilo je da naučnici pronađu način da on umre i onda ga vrate za nekoliko decenija", ispričala je.
(Kurir.rs/IstorijskiZabavnik/M.F.)
Bonus video: