BEZ RUKAVICA: Orgija bezumlja i autošovinizma
To kako je opozicija reagovala na trijumfalni povratak naših olimpijaca i doček koji im je priređen u Beogradu, pisaće u nekim budućim udžbenicima psihijatrije! Mi ćemo o ovoj temi samo kratko, jer šta tu ima da se razvlači i naširoko objašnjava, znamo ih kao zlu paru.
Kao da su sva druga ljudska osećanja kod njih atrofirala, ostali su samo zloba, jal, pakost... Istorija pamti Jovana Damjanića, Srbina koji se u prvoj polovini 19. veka borio u mađarskoj vojsci, tamo stekao slavu i čin generala, između ostalog komandujući i u bitkama protiv Srba koji su se borili za Srpsku Vojvodinu.
Čuvena je njegova rečenica: „Ubijaću Srbe dok i poslednjeg ne budem ubio, a onda ću ubiti i sebe, jer nijedan Srbin ne treba da živi na kugli zemaljskoj!“
Takvoj ostrašćenosti svedočili smo u ponedeljak, takvoj želji da se ponište odličja i rezultati srpskih sportista, da se uguši radost nacije zbog medalja donetih iz Pariza...
Samo zato što se na balkonu beogradske Skupštine grada naš olimpijski tim - tradicionalno, pojavio zajedno s predsednikom države čije su dresove i zastavu nosili. Orgija bezumlja i autošovinizma počela je na društvenim mrežama još tokom finalne utakmice u vaterpolu s Hrvatima: prizivao se poraz Srbije jer će „zlatna medalja ojačati Vučićev ugled!“ (Kako li su samo zavideli Draganu Šolaku što je utakmicu gledao iz hrvatske lože i što može da navija tako da ga čuju i igrači?!)
Onda je usledila kanonada tokom dočeka na balkonu: Đoković je proglašen za „najvećeg smrada na planeti“, novinar Šolakovog Radara poručio je Jokiću da mu je „zapamtio“ što je stajao uz Vučića, autori podkasta na Novoj objavljivali su žvrljotine po Đokovićevoj fotografiji...
A šta su na Tviteru i Instagramu sve napisali i poznati opozicioni analitičari i duševni bolesnici zaštićeni anonimnošću, pristojne novine ne mogu da štampaju. I sve to zato što naši sportisti ne misle kao oni, što ne mrze Srbiju kao oni, i što, za razliku od njih, poštuju i ličnost i funkciju predsednika države. Javna je tajna da opozicija još jedinu šansu za trijumf na izborima u Srbiji vidi u Novaku Đokoviću kao nosiocu svoje liste.
Čak se tu i tamo po Šolakovim portalima provuku naslov ili rečenica na tu temu... Fotografija Đokovića pored Vučića zbog toga je za njih po više osnova bolna: kao prvo, surovo im je još jednom raspršila snove, i kao drugo, ruši osovinu njihove propagande da „Vučić svoje pristalice kupuje“.
Jer ako nekoga u Srbiji nije moguće kupiti, onda je to baš Đoković! Čovek doslovno ima sve i opet u svakoj prilici pokazuje otvorenu naklonost prema Vučiću. Isto važi i za Nikolu Jokića i za Aleksu Avramovića, koji se srdačno izgrlio s predsednikom Srbije pred 70.000 ljudi koji su došli da pozdrave njega i drugove i pred onima koji su u svojim rupama od muke grizli svoje testise...
U civilizovanim zemljama - na koje se lideri naše opozicije pozivaju - postoje događaji koji su iznad stranačkih podela. Takvi su, na primer, veliki međunarodni uspesi sportista. Koji je prvak opozicione stranke - svi odreda brzo na Tviteru kad treba da se pljune - čestitao medalju našim sportistima? Niko.
Čekaju da pobede na izborima, pa da onda, s pozicija vlasti, to urade... A upravo zbog takvog načina razmišljanja, nikad neće biti vlast. Balkon je rezervisan za pobednike. Oni tamo, onomad, nisu mogli da se popnu ni silom.