Srbija ima najtrofejnijeg olimpijca ikada - Dušana Mandića. On je sa 26 golova bio najbolji strelac turnira u Parizu i član idealne ekipe, a sjajni Kotoranin je tako došao do četvrte olimpijske medalje. Posle bronze osvojene u Londonu 2012. godine uzeo je zlata u Riju, Tokiju i Parizu. Ostaće zauvek upamćen u analima srpskog sporta, a mnogi kažu da je možda jedini bolji vaterpolista od njega u istoriji zapravo čovek koji je od njega napravio "zver". Naravno, u pitanju je Igor Milanović! Kao jako mlad je Dušan Mandić prvo dobio poziv za nastup za A selekciju Srbije, a zatim je došao u Partizan gde ga je dočekao spremni Igor Milanović.
"Moj okidač je bio to što me je vaterpolo reprezentacija prepoznala i zvali su me da dođem na trening 'A' reprezentacije, a imao sam 17 godina. Tu sam bio u čudu 'Čoveče, kako je moguće da me je reprezentacija Srbije zvala?". Tu sam presekao. Ne kajem se, iz godine u godinu se pokazalo šta smo osvajali", rekao je Mandić jednom prilikom.
Iako je u Primorcu iz Kotora već igrao seniorski, u Partizanu je postao pravi as. Došao je 2010. godine i bio je tu do 2015. kada je otišao u najveći vaterpolo tim tih godina Pro Reko. Osvojio je 2011. godine Ligu šampiona sa Partizanom, a bio je ubedljivo najmlađi u tom timu. Pre nego što mu je Milanović koji je tada trenirao crno-bele dao šansu - stavio ga je na sve vrste testova!
"Igor Milanović me je bacio u živu vatru, stvarno. Bio sam tri meseca u Banjici, drugom timu Partizana i onda je odlučio da me prebaci i da igram maltene celu sezonu sa Partizanom. Ulio mi je neverovatno samopouzdanje i ta godina mi je toliko značila. Godinu dana sam bio uz pobednički tim, pobedili smo Pro Reko u finalu, sazreo sam izuzetno. Taj prelazak mi nije bio lagan. Dete si, ne znaš šta te sve čeka i šta možeš da očekuješ. Jednom prilikom, kada sam tek bio došao u Partizan, završavao sam se trening sa Banjicom, pa je trebalo da ostanem sa prvim timom. I dolazi Igor Milanović... Tu je on testirao moju psihu i rekao: "Ko je bre ovaj Mandić? Sklonite mi ga tamo iza gola, maknite ga tamo".
Dušan je bio u čudu, ali je rešio da ispoštuje želju velikog Igora Milanovića. Kada je video da može da izdrži takav pritisak, odmah je ubacio mladog Mandića u vatru. Namestio se taj Olimpijakos kao odlična prilika. "Onda sam plivao u dva metra između gola i mrežice koja zaustavlja šuteve. Oni treniraju, a ja ovamo kao plivam i niko se ne bavi sa mnom. Samo gledam šta oni rade. Nedelju dana sam gledao i pitao se 'Šta se ovo dešava, gde sam ovo došao?'. Tako sam izdržao dril i pokazao sam mu zahvalnost u Ligi šampiona. Došao je Olimpijakos u nesrećnoj situaciji, sa sedam-osam igrača, sa jednom zamenom, tu sam i debitovao".
Partizan je te 2011. godine prošao grupu sa ekipama Barselonete, Olimpijakosa, i Mladosti, zatim i drugu grupu u kojoj su bili Budva, Jug i Jadran, a u polufinalu su savladali Mladost. U finalu su dobili Pro Reko predvođen MVP-em Tamašom Kašašom i to iskustvo je obeležilo Mandića.
"Bilo je zaista nestvarno na finalu u Rimu, 11:7 smo pobedili najjači tim Pro Reka. Oni su tu bukvalno imali dve ekipe, 15 stranaca i malo manje Italijana. Stvorila se neverovatna hemija. Mnogo mi je značilo. Gledao sam kako se bore jedni za druge, stvorila se neverovatna hemija" i dalje pamti Mandić.
Prve Olimpijske igre Dušan Mandić odigrao je 2012. godine kada je naš tim stigao do polufinala i kasnije do bronze. Zatim su usledila tri zlata, ali kada je kao golobradi mladić otišao u Englesku pre 12 godina, to je bilo iskustvo koje nije lako preživeo.
"U početku mi je bilo stvarno teško. Debitovao sam na Olimpijskim igrama u Londonu, gde sam bio najmlađi od svih, a bio sam stvarno pogubljen. Tu sam bio najmlađi, pa moraš da nosiš kapice, akreditacije, da ih budiš ujutru, odgovoran si za bilo šta. Stvarno mi je bilo teško, Zaboravljao sam one akreditacije, pa me čekaju svi, a ja je zaboravim... Pa se desilo da probudim ekipu ranije nego što treba, pa oni urliču. Olimpijske igre u Londonu su mi strahovito teško pale, majke mi. Katastrofa, katastrofa...", rekao je Mandić kroz osmeh.
I u igri je morao mnogo da napreduje da bi došao do najvećeg nivoa i ostao na njemu. Pogotovo jer po svom priznanju nije baš vrhunski plivač. "Šut je moje najjače oružje i to mi je Bog dao, ali tu baš ima prostora da se napreduje. Jer čovek mora non-stop da menja, nauče te golmani. Moj najslabiji segment je možda plivački. Velik sam, težak sam, trudim se da nadogradim tu svoju fizičku spremu i da popravim plivanje, u kojem sam se uvek mučio. Nikad nisam voleo da plivam i to pogotovo na počecima. Svima teško padne kad treba da se pliva, a meni posebno. Daj mi loptu.. Tako sam se i nametnuo u Partizanu. Tu su me svi natplivalali, pa i dve godine mlađi od mene su me natplivalali – i to baš. A onda dođe lopta i eto", nasmejao se Mandić.
Svi znamo koliko je ubitačan, a najubitačniji je kada je u pitanju najteži šut u vaterpolu. Dejan Savić je primetio koliko dobro izvodi "šraube" i apsolutno ga je podsticao da se bavi tim potezom i da ga usavršava.
"Šrauba mi je omiljeni šut, to sam negovao kroz karijeru, ostajao bih posle treninga da vežbam, izvodio sam na prazan gol nebrojeno puta i baš volim taj šut. To kad vidim... Nije ga lako izvesti. Bio sam na drugom juniorskom takmičenju sa reprezentacijom Srbije u Pertu i tu se sećam da smo bili treći i da nisam mogao da dam normalno gol, nego sam dao tri takve šraube. Tu me je Deki stimulisao da kada idem dalje ne zaboravim to. To je ta jugoslovenska škola, postoje šutevi za koje se smatra da nisu ozbiljni ako se upute sa određenih mesta. Špric, šrauba iz daljine, tu ozbijlne kritike možeš da dobiješ", istakao je heroj i ljubimac nacije.
Kurir sport /Mondo
BONUS VIDEO: