Impresivna filmografija i brojne nagrade svedoče o izvanrednom talentu i doprinosu sedmoj umetnosti glumice Mirjane Karanović.
Više od 70 uloga na filmu i televiziji, ovenčanih međunarodnim priznanjima, krasi njenu karijeru, a na Sarajevo film festivalu saautorskim filmom "Majka Mara" predstaviće se publici na specijalnoj projekciji koja je deo Glavnog takmičarskog programa.
Zajedno s Majom Pelević, Ognjenom Sviličićem i Srđanom Koljevićem, stvorila je nesvakidašnju priču o ženi koja je izgubila sve i uči da život počne iz početka.
U razgovoru za TV Ekran, Mirjana Karanović govori o izazovima s kojima se suočila u toku stvaranja novog filma "Majka Mara", podršci koju joj pružaju prijatelji, a osvrće se i na početke i otkriva kako se bori sa strahovima i zebnjama.
Kakav odjek publike očekujete na Sarajevo film festivalu?
- Veoma sam radoznala kakva će biti reakcija publike, ali nemam posebna očekivanja. Spremna sam na sve, tako da me neće ništa iznenaditi. Biću srećna ako ljudi prihvate moj film.
Majka Mara je sve, samo ne tipičan ženski lik.
- To je priča o ženi koja je sve uložila u budućnost sina, a onda ga izgubila. I mene je prosto isprovocirala takva situacija da pokušam da napravim film o jednoj ženi koja je malo drugačija. Ona nema nikoga, sama je, a gubitkom sina zapravo gubi sve do čega joj je stalo u životu. U tom trenutku zapravo shvata dubinu svoje praznine i koliko je u njoj nestalo života. I mislim da je taj period njenog tugovanja i pokušavanje da nastavi život zapravo trenutak u kom ona osvešćuje svoj prazan život i traži neki podsticaj ili mrvu života u sebi za koju bi se uhvatila.
Nakon debitantskog filma "Dobra žena", ponovo ste u višestrukoj ulozi - kao glumica, scenaristkinja i rediteljka. Koliko je bilo izazovno udaljiti se od lika i stati iza kamere?
- Sad mi je bilo mnogo teže. Ne znam, možda su i moja očekivanja bila veća. Ulog je bio veći, a priča intimnija. Imala sam i neke krize tokom snimanja, ali bilo mi je baš teško da povežem te dve uloge. Teške situacije i problemi vas uvek nataraju da se saberete i pronađete najbolje rešenje u tom trenutku. Sa ove distance, imam utisak da bih možda snimila drugačiji film. Možda bih bila spremnija na neke izazove, ali je u tom trenutku film urađen na najbolji mogući način.
Niste pravili kasting. Kako ste izabrali glumce?
- Razmišljala sam tokom pisanja scenarija ko bi mogao da igra. Čini mi se da ne bih mogla drugačije. Važno mi je da znam ko su zapravo glumci za koje pišemo scenaristi i ja. Vrlo brzo glumcima i kažem da će igrati u mom sledećem filmu. Vučić Perović je znao da će igrati glavnu ulogu. Radila sam s njim i ranije. On je veoma talentovan mladi glumac, koji će tek pokazati svoj pun kapacitet u nekim narednim godinama.
Ostvarenje ste okarakterisali kao "ženski film". Može li onda biti aktuelan i u muškom svetu?
- Film se bavi nekim ženskim svetom. Međutim, ne volim da pravim te podele. Volim da gledam i akcione filmove i blokbastere. Mogla bih sebe da nazovem muškom publikom. Moj film govori o nekom ženskom svetu i duhovnom svetu jedne žene. Zato možda mogu da ga zovem ženskim, ali ne znam koliko će biti gledalaca koji će se zainteresovati da ga vide.
Kome ste prvo pustili film? Kakve su bile reakcije?
- Producentkinji Snežani van Hauvelingen (Penev). Mlađa je puno od mene, ali me nikad nije lagala i bila je poštena. Jedna drugoj pomažemo savetima. Na nju mogu da se oslonim i važno mi je njeno mišljenje. Film su pogledali oni koji se bave ovom granom umetnosti. Nije to veliki broj ljudi, ali znam da mi neće laskati i prikrivati šta zapravo misle o filmu.
Oduvek ste tumačili jake žene, koje su u pojedinim situacijama bile jače i od sebe. Kako ste doživljavali to?
- U svakoj osobi postoje dve strane, a to su snaga i slabost. Mislim da su jake osobe zapravo one koje priznaju svoje slabosti. Likovi koje sam tumačila su žene koje su jake zbog toga što su u svojim porazima, neuspesima i stradanjima uspevale da se uzdignu i da nastave život. To je ono što me izuzetno fascinira kod ljudi. Ta životna energija, da ustaneš i nastaviš dalje, uprkos sebi i malodušnosti i pesimizmu koji osećaš.
Obuzme li i vas nekad taj pesimizam? Šta vas pokrene u tom trenutku?
- Često pomislim na to kad sam tako malodušna - da se ne obazirem na taj moj unutrašnji glas koji bi najradije da ostavi sve i da se ne pokrene. U tom trenutku ustanem i krenem negde. I to se odnosi na razne situacije u mom životu, i kad radim neku predstavu ili se nečim bavim pa zapadnem u ćorsokak i onda mislim nema smisla nastavljati dalje.
Debitovali ste s filmom "Petrijin venac",koji vas je vinuo u sam vrh domaće kinematografije. Smatrate li da je ta uloga na neki način obeležila vašu karijeru ili je bila teret?
- Petrija je uloga po kojoj me najveći broj ljudi pamti. U svetu sam sa druge strane mnogo poznatija po ulogama u ostvarenjima Emira Kusturice, pre svega u filmu "Otac na službenim putu", ali i "Das Trojlein" Andreje Štake i "Grbavici" Jasmile Žbalić. Bili su veoma uspešni u Evropi, u umetničkom smislu. To su moji zaštitni znakovi i uloge po kojima će me pamtiti. Ne znam da li ću u životu odigrati nešto veće i značajnije od toga, ali mislim da je ovo nešto na šta mogu da budem veoma ponosna.
Da li je gluma ženski posao? Ima li ravnopravnosti u ovoj umetnosti?
- Glumcima je s godinama teže da se opuste i glume. Danas glumci piju ili koriste neke stimulanse da bi izdržali. Gluma je emotivan posao i traži psihičku snagu, da pristaneš na tu bespomoćnost koju osećaš kad izađeš na scenu. Muškarcima to malo teže pada. Žene su u životu od samog detinjstva češće u tom bespomoćnom stanju, te smo naučile da se nosimo s tim osećanjima. Takođe, mislim da je ideja o kostimiranju, presvlačenju, šminkanju nešto što je ženama mnogo normalnije. Neki muškarci prosto ne mogu da podnesu situacije u kojima se od njih traži da se pretvaraju, skaču po sceni i prave budalu od sebe. Zato je muškarcima malo teže da budu u glumi nego ženama.
Mogu li glumci da menjaju svet?
- Zavisi šta za vas jeste svet koji se menja. Glumci ne mogu da menjaju svet, bar ne na način na koji to rade naučnici, političari i vojskovođe. Sada se u svetu vode ratovi koji utiču na mnogo toga. Mnogo ljudi strahuje od eskalacije ratnih sukoba. Glumci i umetnici menjaju svet na pojedinačnom planu. Sigurna sam da postoje ljudi kojima su neke predstave ili filmovi promenili život ili su ih ohrabrili i usmerili u nekom pravcu. To je ono što mi možemo da menjamo. Možemo da provociramo u ljudima ono što ih žulja pa da onda to primete ili da se podsete.
Mnogi su skloni da kažu kako su samo glumci večita deca. Sećate li se jasne granice kad ste vi odrasli?
- Ima istine u tome što ste rekli da su glumci deca, ali deca se igraju i veruju u svoje igre... Znaju da su lutke od gume, ali su u stanju da se toliko zaigraju da poveruju da ta lutka može biti živa, da je njihovo dete ili da je mali automobil zapravo trkački. Tu veru i istinitost glumci nastavljaju da žive kroz posao. Jedino što se mi kao odrasli ljudi obrazujemo da bismo tu igru pretvorili u jedan kreativni čin, koji možemo da ponovimo bezbroj puta i da bude uverljiv. Trudimo se da publika ne vidi koliko je tu napora i proba utrošeno. Zato se često misli da je gluma laka i da glumci samo izađu na scenu i ponašaju se prirodno. Nije uopšte, ali dobro je da publika to misli. To znači da smo uspeli.
Da li je privilegija glumca i to što svojim ulogama sebi produžava život?
- Nisam sigurna. Mnogo mojih divnih kolega je u poslednjih nekoliko godina otišlo. Možda je to zbog toga što se nisu štedeli i što su u nekim situacijama čak i sebe ugrožavali. Nisu se brinuli o svom zdravlju. Zbog toga mislim da nekome produžava, a nekome možda skraćuje život.
Štiti li vas umetnost od surove svakodnevice?
- Zahvaljujući sceni i predstavama koje igram, zaboravim na probleme, koji u tom trenutku odu u drugi plan. Posle neke predstave, u kojoj se na primer dobro iskačem, i emotivno se ispraznim u privatnom smislu. Sećam se devedesetih godina, kad su ratovi bili u punom jeku, mi smo radili neku predstavu i ja sam rekla: "Zamislite, nama je sada ovde najvažnije da li će neko ući sa leve ili sa desne strane na scenu. I to je ono o čemu ćemo misliti celu noć, kao i to kako da priđem svom partneru. To će mi biti važnije od toga da li sutra imam šta da jedem ili šta se sve dešava van zgrade pozorišta." I to je dobro, u tom trenutku zaboravljaš na spoljašnji svet i posvetiš se nekom virtuelnom, koji gradiš zajedno sa drugim ljudima.