Lepo je živeti na ovoj planeti, pisao je slavni čileanski pesnik Pablo Neruda, ali izgleda da čovek u svom sebičluku toliko uznemirava planetu da je prirodu počela da mu uzvraća.
Dok dahćemo, nismo ni svesni činjenice da nasilna vrelina tiho ubija više ljudi od bilo kog drugog klimatskog ekstrema. Toplotni stres biće jedan od najvećih egzekutora ere klimatskih promena.
Zemlja je na ivici ambisa. Procesi koji su kroz istoriju evolucije trajali hiljade godina sada su, dokazuju naučnici, stotinu puta brži. Toplotni rekordi nekada su se držali vekovima, sada padaju godinu za godinom. Vrućine, suše, olujne kiše i poplave postaju serijske ubice. Uveliko je počelo, ne samo na usijanom beogradskom asfaltu.
Rusko selo Ojmjakon u sibirskoj Jakutiji poznato je kao najhladnije stalno naseljeno mesto na svetu. Tamo je 1933. zabeleženo rekordnih minus 67 stepeni Celzijusa. Jula prošle godine bilo je plus 32 stepena! Mesopotamija, kolevka civilizacija gde je izmišljen sistem navodnjavanja, pretvara se u pustinju.
U suši nestaje Plodni polumesec, gde su nekada na obalama Eufrata postojali raskošni viseći vrtovi Vavilona, rajska bašta, kako ih opisuje Biblija. Prete ratovi za vodu poput onih između sumerskih gradova pre 4.000 godina. Jednom kada se unište šume Amazonije, korali s grebena Australije ili otopi led sa Grenlanda, oni su nestali i moraćemo da živimo sa ekstremnim vremenom.
Dok eksperti upozoravaju da zagrevanje planete donosi promene koje će biti teško, ako ne nemoguće zaustaviti, dok pesimisti tvrde da se približava Sudnji dan, svet na egzistencijalnu pretnju odgovara - konferencijama. „Iz ere globalnog zagrevanja ušli smo u period globalnog ključanja“, upozorava generalni sekretar UN Antonio Guteres gospodu koja se svake godine okuplja na samitima posvećenim klimi koji jedva da daju neke rezultate. „Bla, bla, bla“, kratko komentariše švedska klimatska aktivistkinja Greta Tunberg, ali proizvođače fosilnih goriva, najvećeg zagađivača čije emisije štetnih gasova greju planetu, to ne zanima.
Industrija nafte i gasa ostvaruje dnevni profit od tri milijarde dolara. Preti budućnost stalnog i sveprisutnog haosa. Svet prirode danas uveliko nestaje. Stotine raznih životinjskih i biljnih vrsta iščezle su tokom naših života, a da nismo imali ni želje da to primetimo. Afričkih slonova je pre 100 godina bilo deset miliona, danas manje od 400.000.
Broj geparda je tokom 20. veka smanjen za 90 procenata. Na Madagaskaru je nestalo 95 odsto lemura. U Severnoj Americi danas ima tri milijarde ptica manje nego 1979. Svaka druga morska kornjača ne može da preživi jer se naguta plastike koja osvaja mora i okeane. U Italiji na tri tone ribe otkriju tonu plastike. U rekama američke savezne države Vašington lososi omamljeno plivaju poluskuvani, jer se voda popela na iznad 21 stepena. Na Antarktiku je zbog otapanja leda sve manje pingvina.
U toku je borba između majke prirode i prirode čoveka koji se prepustio samouverenoj bahatosti. Presuda za klimatske zločine protiv čovečnosti je tu. Ljudi su krivi da ne mogu da budu krivlji. Čovek je izazvao „neviđene“ i „nepovratne“ promene klime koje zagrevaju atmosferu, okeane i kopno. Kako vraćamo majci koja nas hrani, štiti i čuva? Sopstvene potrebe stavljamo iznad njenih.
Zar razuman čovek ne može da shvati da je slabiji od prirode? Vreme je da prestane da umišlja da će zato što je NASA poslala posadu na Mesec a kineski i američki roveri sleću na Mars, da zato što roboti zamenjuju recepcionere i usisivače, da zbog sve sile savršene tehnologije i veštačke inteligencije može da pokori prirodu.
Izgleda da je majci prirodi prekipelo. Potcenjujemo njen bes. Svetu je neophodna intenzivna nega da bi se spasao od dramatičnih posledica. Čovek može da nastavi da bude tvrdoglav, ali pobednik u ovoj trci je poznat.
„Ovo je način na koji svet nestaje. Ne Big bengom - iznenadnom, univerzalnom katastrofom - već serijom manjih, više lokalnih katastrofa koje postaju veće i sve raširenije“, piše u Njujork tajmsu ugledni komentator Pol Krugman.