Boško Bećarević - gospodar života i smrti u okupiranom Beogradu. Nije ni ostatak Srbije bio pošteđen njegovih zlodela. Kao šef IV antikomunističkog odseka Specijalne policije lično je učestvovao u brutalnim isleđivanjima.
Pobegao je 4. oktobra 1944. dok su se partizanske i jedinice Crvene armije približavale prestonici. Stigao je do Beča, pa se vratio na Slovenačko primorje kako bi se pridružio ljotićevcima. Zarobili su ga italijanski partizani, predali Englezima, a ovi ga, nakon što je jedno vreme proveo u logoru u Bariju, izručili Jugoslaviji, koja ga je već proglasila ratnim zločincem.
Suđeno mu je u jesen 1949. godine i presuđeno - smrt vešanjem. Kada se pretražuju podaci o njemu kao godina smrti navedena je 1950. Bez datuma i mesta.
I baš tu, na toj poslednjoj rečenici, počinje nepričana priča o Bošku Bećareviću. Sve dok nije u izdanju RTS objavljena monografija "Aleksandar Đorđević: Uvek ispočetka". Dragana Bošković je beležeći razgovore sa njim, saradnicima i prijateljima, rekonstruisala njegovu kareijeru i otškrinula javnosti detalje o kojima se malo ili se uopšte nije znalo.
Čuveni reditelj, čije ime ide uz "Vruć vetar", "Bolji život", "Jaguarov skok", "Srećni ljudi", govorio je o tome kako su nastali "Otpisani" i neminovno pomenuo Dragana Markovića, pisca teksta, uz opasku da je kasnije bilo dorade, adaptacije scenarija.... Ali nećemo o tome, već o Bošku.
Dragan je, kaže Đorđević, bio šarmantan tip, voleo je život, imao uticajne prijatelje, sa njima kockao...
- Ali je bio i član CK Srbije, jedini od novinara, jer je u toku rata bio jedan od skojevaca, jedan od "otpisanih". Bio je hapšen, ali je ostao osoba od poverenja. On se, tako, dokopao dobrog, važnog materijala, od koga je sklopljen scenario kasnijih Otpisanih - pričao je reditelj.
A onda otkrio i šta mu je Marković još imao da kaže...
- Ispričao nam je da je u arhivi Udbe našao dokumenta o Bošku Bećareviću, jedinstvenom slučaju u ovoj zemlji, i kao čoveka, i kao šefa beogradske policije. Bećarević je posedovao fenomenalno "fotografsko" pamćenje i bio je u stanju da jednom vidi čoveka, da sazna podatak i da pamti kao kompjuter. Godine 1945, kada su ga Englezi predali našim vlastima kao ratnog zločinca, Bošku Bećareviću je, prema vestima, suđeno. Osuđen je na smrt i smrtna kazna je izvršena - govorio je Đorđević:
- Međutim, Dragan Marković nam je ispričao pravu istinu: shvativši koliko taj čovek zna, koliko je kroz njegove ruke prošlo ilegalaca, dopustili su mu da nastavi da živi. Dobio je i neku vilu na putu za Avalu, iznad Banjice, i tu je održao jednu vrstu saslušanja svih predratnih komunista i ilegalaca!
Prema tom kazivanju Leka Ranković, Krcun Penezić i Ćeća Stefanović su svake noći tamo dovodili po jednu grupu hapšenih predratnih komunista, koji su sada bili na vlasti, i oni su, jedan po jedan, izlazili pred Boška koji bi na Lekino pitanje: "Bećareviću, da li poznajete osobu XY" tačno davao sve podatke. Recimo: "To je čovek koga sam ja 3. marta '42. godine uhapsio i koji je uspeo da preživi istragu i da ispriča do detalja sve ono što su ga pitali..."
- Tako se često događalo da karijera nekog, čak ministra, bude uništena time što bi Bećarević rekao: „Izvinite, ali kad sam vas 1943. uhapsio, vi ste, posle malo batina..." To je bio način na koji su njega koristili, nekoliko godina! - ispričao je reditelj.
Đorđević je dodao i da je premam navodima Dragana Markovića, Boško Bećarević živeo sve do, možda, 1953, 1954. godine, vrlo udobno.
- Imao je na raspolaganju sve što mu je bilo potrebno, čak i poneku curu. Bećarević je 1943. godine u Berlinu, na sastanku antikomunističkih šefova iz cele Evrope, održao seminar sa jasno izraženim dokazima "Kako sam likvidirao beogradsku komunističku organizaciju tokom '42. i '43. godine". I to je, nažalost, bila istina. Jedno vreme u Beogradu nije bilo aktivnijeg komuniste, jer je Bećarević uspeo sve da ih razbije, iako su pre rata bili veoma jaki i veoma dobro organizovani.
Da nije reč samo o hvalisanju ili preterivanju Dragana Markovića, kaže Đorđević, govori i rediteljev susret sa jednim od predratnih komunista.
- Sekretar rejonskog komiteta, a VI rejon je obuhvatao Lekino brdo, Dušanovac, Marinkovu baru i Voždovac, bio je Ljuba Damjanović. To je bio predratni komunista, radnik, vrlo aktivan ilegalac, koji je pao negde '42. godine, i njega je, naravno, saslušavao Boško Bećarević. Na Ljubinu sreću, čovek koji ga je otkucao nije bio mnogo poverljiv, tako da je, uz dobre batine, on uspeo da se izvuče i da postane jedan od funkcionera u Ozni, kasnije Udbi - opisivao je Đorđević i otkrio šta mu je Damjanović pričao o susretu sa Boškom u posleratnim danima na Avali:
- Rekao mi je ovako: "Kad su mi rekli da moram da izađem pred Bećarevića, osetio sam kako mi se tresu kolena. Ušao sam u tu sobu, gde je on sedeo, i bio zapanjen detaljima koje je zapamtio u vezi s mojim hapšenjem i ispitivanjem." Na pitanje Krcuna Penezića: "A kako se držao drug koji je pred vama?", Bećarević je rekao: "Ljubu Damjanovića smo, zaista, dobro obradili, on je sve izdržao i učinilo nam se da, sem malih sumnjivih stvari, on nije opasan. Posle Banjice, izašao je". Ljuba kaže da se on, inače i sam policajac, ponovo osetio živim. Nikada nije zaboravio Bećarevićev zmijski pogled.
Jasno je da Bećarević, kaže reditelj, nije živeo tolike godine posle rata samo zato da bi pričao o svojim žrtvama - njega su iskoristili za interesantniju stvar, što bi, mislim, jednoga dana, bila dobra priča za neki film.
- Boško Bećarević je, u toj istoj vili gde je živeo, održao nekoliko kurseva za buduće Udbaše, za policajce. S obzirom na to da smo tada već bili u sukobu sa Rusima, mogućnost da se školuju u Moskvi, u nekoj od KGB škola, više nije postojala. Ali, prošli su kroz iscrpan i dragocen trening Boška Bećarevića, koji je, tako, odškolovao nekoliko generacija budućih policajaca.