Grafički dizajn naslovne strane grobne ploče: takozvani pravoslavni krst u headeru, nadnaslov „Dr Zoran Đinđić 1952-2003“. Ispod abzac, pa headline „Predsednik Vlade Republike Srbije“. Da je Srbija doista republika, a ne međunarodno priznata rogue state - pomislih potom pušeći pseudocigaretu „heets amber“ za pokoj Đinđićeve duše - Đinđićev grob bi bio dizajniran kao hermeneutički grob u proporcijama zlatnog preseka, morao je to biti vertikalni podzemni monolit - nalik monolitu iz filma „Odiseja 2000“ - „post truth“ stećak bez žvrljotina, boje, mirisa, ukusa i ostalih čulnih utisaka za koje se lepe klipothi palog sveta, moralo se izdaleka videti da je to masovna grobnica za jednu osobu, memorijalni centar pokreta otpora opustošenju, ugušenog u krvi, okružen sa 48 zvučnika izlazne snage 4.500 W, iz kojih bi - pojačan do praga bola od 120 dB - 24/7 bio reprodukovan Đinđićev govor u Skupštini grada Beograda iz 1997. godine (citiram po sećanju):
„Što se Srpske radikalne stranke tiče, tu zaista neću mnogo da govorim. Pokušaću da se ograničim na tri ili četiri rečenice koristeći autoritete iz istorije i literature, jer to nije politički fenomen. Srpska radikalna stranka je mentalitetski fenomen. Ona je jedan ozbiljan problem našeg društva. Jovan Dučić, naš veliki pisac, govoreći o hrvatskim političarima između dva rata, koji su se ponašali na sličan, destruktivan način kao sada Radikalna stranka, rekao je: ti političari su opasni za državu, ne zato što se ničega ne plaše - jer oni su kukavice - nego zato što se ničega ne stide. Oni nivo javnog i političkog života spuštaju na takvu dubinu da pristojni ljudi iz te politike beže. I onda imate politiku na najbližem mogućem civilizacijskom nivou, gde se granica između časti i beščašća, istine i laži, činjenica i kleveta, između onoga što je sramno i onoga što je pristojno u potpunosti briše, onda ste do grla u blatu (bilo bi bolje da je Đinđić rekao „govnima“, prim. aut.) - i onda kažu: dođite da diskutujemo u blatu (govnima) do grla. To je Srpska radikalna stranka. Ona nije politički protivnik ni meni ni bilo kome ko se pristojno bavi politikom, ona je virus.“
Kraj citata po sećanju. Na takav Đinđićev grob, pomislih potom, morali bi se organizovano, ako treba i prinudno - najefikasnije prinudno - dovoditi učenici srednjih škola, počev od prvog razreda pa nadalje. Najbolje doživotno.
Đinđićev govor bi morao postati obavezno gradivo, a slaba ocena iz toga bi podrazumevala isključenje iz škole, ako ne i neku strožu kaznu - preporučujem streljanje, možda čak i ustavna kategorija, morali bi ga izgovarati vojnici Gvozdenog puka na svečanim zakletvama, morali su to uraditi oni koji su, kao pljačkaši grobova, mrtvom Đinđiću iždžeparili Demokratsku stranku i pretvorili je u lumpenljotićevski zbor birača.
A šta su uradili? I šta rade?
Svakog 12. 3. svake godine prekodan polažu cveće, obnoć polažu jaja i seru po Đinđićevom grobu, ostatak godine provode karajući posrnule devojke o državnom trošku.