Postavio je kadionicu na ledinu u nekoj vukojebini i stao da priziva oganj s nebesa u nameri da Sveti duh upotrebi kao upaljač za briket. (Inkriminisani video dostupan na Jutjubu.)
Eksperiment propao. Joil smenjen s funkcije igumana manastira Sv. Vasilija Ostroškog... Oteran u progonstvo u manastir Ćirilovac. Nastavio da eksperimentiše.
Da je Bog imao na raspolaganju još dva-tri Amfilohija i tri-četiri Joila, Carstvije nebesko bilo bi presazdano pre 450 godina, slava Gospodnja bi se već vekovima vozdizala nad obnovljenom tvorevinom, pomislih i grohotom se nasmejah.
Usred grohota na Viber mi stiže poruka, screenshot naslovnice nekog tabloida. U naslovu: KOMŠIJA MU SE POSRAO U DIMNJAK (još jedna potvrda moje teze da Srbi seru gde stignu). U podnaslovu: Horor zbog govneta. U tekstu: Nuždu obavio u dimnjak porodične kuće. U strašnom incidentu koj je potresao gradić na obali Bačke nevaspitani komšija obavio je svoje nužne potrebe u dimnjak porodične kuće svog komšije ispustivši veliko tekuće govno u odžak.
Pročitah i umesto da se još grohotnije nasmejem, zapadoh u uninije, naslovnica tabloida mi otvori oči, spoznah u trenu jad i bedu svoju. Izvadih iz džepa pantalona Crvenu svesku (molescine), od koje se nikad ne razdvajam. Pronađoh na strani 24 ispis iz Hajdegera: nismo li kazali da to pustošenje nikako nije tek posledica ratova, nego da ratovi sa svoje strane već jesu samo jedna posledica pustošenja koje već stolećima razjeda Zemlju.
Pojmih da sam opustošen isto koliko i seronja sa odžaka i da sam u suštini de luks seronja koji licemerno zgađen posrnulošću duha koje navodi ljude da seru u komšijske odžake - i tako im skrnave vjekovna ognjišta - nisam smislio ništa bolje nego da u znak reignacije prožderem samog sebe, svarim proždrano i da se potom samoiskenjam na Predsedništvo i Andrićevu zadužbinu.
Koji, ruku na srce, zaslužuju da budu posrani.
Pojmih da bih, ako bih uspeo da ostvarim maksimalistički cilj autofagije i prožderem samog sebe i ako bih postupio kao seronja s krova, pa se posrao na Predsedništvo i Andrićevu zadužbinu, u suštini pojeo jedno veliko govno.
Pribegoh zato kontroli štete i u Crvenu svesku zapisah: ako uspem da prožderem samog sebe, u šta sumnjam, samoiskenjaću se u klozetsku šolju, Prokića ću prethodno zamoliti da pusti vodu.
Kad, gle: eto još jedne ilustrovane Vajber poruke:
EPISKOP BAČKI DR IRINEJ
NOVOSTI KAO JARKO SVETILO U DOMU NAŠEG NOVINARSTVA
Ako je, dakle, svetlost koje je u tebi tama, kolika će tama biti, pomislih i umalo se ne onesvestih. Ne zbog tame najspoljašnjije koja je - posredno, preko Vajbera, uz Irinejev blagoslov - kuljala iz Večernjih novosti nego zbog stresa; slabost je bila somatskog porekla. Bilo je uostalom krajnje vreme da se onesvestim - u jednom trenutku ću se i onesvestiti - ali još je daleko bila nesvestica.