"Hilandar me je sačuvao" Čuveni večiti student Branko posle razvoda otišao na Svetu Goru, evo gde je sad: Glas mi je govorio...
Glumac Gojko Baletić, šta god da je u životu uradio, a uradio je i radio dosta, ostaće upamćen kao najstariji sin nesrećnog Mite Pantića, onog iz legendarne "Tesne kože".
Međutim, daleko od toga da je njegov život samo taj film. Scene koje je na snimanju i van njega doživeo s Lanetom Gutovićem, Nikolom Simićem, Bogdanom Diklićem, Taškom Načićem, Žikom Milenkovićem, Radom Živković zaslužuju da postanu sećanje u jednoj kvalitetnoj knjizi.
Prošle godine poverio nam je gde je "nestao" nakon uloge koja ga je proslavila, a mi vas podsećamo na njegovu životnu priču, koja nas vodi i u Hilandar.
Počeci
Prvo čega se sećam u životu je Zvezdara. A rođen sam u Skoplju. I uvek su mi govorili: "A, ti si Skopljanac, Makedonac!" Rođen sam tamo, jer je majka iz Skoplja. Bilo je sasvim razumljivo da ode dole kako bi bila među svojima. Posle tri nedelje me je vratila u Beograd. Prvih godina smo živeli u krugu fabrike šećera na Čukarici, u iznajmljenom stanu - baraci, kod oca čuvenog fudbalera Partizana Bobana Mihajlovića. Onda smo se preselili na Novi Beograd. Otac, koji je bio carinik, dobio je stan na prvom spratu u paviljonu 26. Tamo nam je bilo jako lepo jer je bilo puno dece.
Odakle da ti počnem priču? Evo! Bilo je zabranjeno gaženje trave. Da, da, dobro si čula! Svuda u svetu ljudi leže na travi, sunčaju se i upražnjavaju sve aktivnosti koje treba, a kod nas je to bilo zabranjeno. Besmislica. Onda malo-malo pa onaj čika u zelenom dolazi na vrata i piše neku kaznu, jer me uhvatio da gazim travu. Nemoj da se čudiš, tako je bilo!
Beogradske zime
Zime su bile oštre, tako da sad, kada kažu "jao, oluja, jao, ala je zavejalo", to je izmišljotina. Beograd je pre 60 godina imao ozbiljne zime od novembra do marta.
Pošto su kola bila retka, mi smo se vezivali sankama za auto i vukli se ulicom. Voleli smo da napravimo klizu i čekamo sa strane da prođe neko i padne. Bilo je nehumano i zlo, ali to mala deca rade. Vidiš, ipak sam se setio života i pre Zvezdare!
Poreklo
Stalo mi je do porekla. Dobro sam proučio i očevu i majčinu stranu. To sam preneo i svome sinu, da ne može niko da ga kupi za 30 srebrenjaka. Otac Vojislav je rođen u Radovišu. Baletići su iz Crne Gore, okolina Nikšića i Slanog jezera. Oni su za vreme stare Jugoslavije, 1922, kolonizovali Makedoniju i zaglavili u Radovišu. Tamo su sahranjene 33 glave Baletića, malarija ih je pokosila. Bugari su došli 1941. godine i samo su rekli: "Pakujte se. Ko ostane naredna 24 sata, više mu ništa ne garantujemo." Svi su se spakovali, baka Gospava s petoro dece, i otišli su u Niš.
Pitao sam tetka Anđeliju zašto se niste vratili u Crnu Goru, a ona mi je odgovorila da su tamo prodali imanje. Ovi koji nisu prodali imanje su otišli u Crnu Goru. Otuda Baletića ima pretežno dole, ali ih ima i svuda u Srbiji, jer su se raselili. Rat su proveli u Despotovcu, posle rata u Vrbasu, opet ona klasična kolonizatorska priča - dobili su imanje. Posle su prodali to imanje i zaglavili su - gde? Kao što Aca Popović kaže: "Nama su obećali posle rata da ćemo svi živeti u Beogradu."
Tata i prezime
Tata Voja je bio carinik, to sam ti već rekao. Po službi je otišao u Skoplje i tamo je upoznao majku Olgu. Venčali su se dole. Zanimljivo je to da je deda dozvolio to samo pod uslovom da se venčaju u crkvi, i to 1954. godine. Majka je iz stare srpske porodice iz mesta Pagaruša.
To sam našao u knjigama manastira Hilandara. Bili su jedina pravoslavna kuća, a svi ostali su bili Torbeši - to su pravoslavci koji su uzeli muhamedansku veru za vreme Osmanskog carstva.
Deda mi je bio gradonačelnik Dračeva i na kraju su prešli u Skoplje. Moj deda je bio Toma Nikolić, za vreme rata su se prezivali Nikolov, a posle toga Nikolovski. Čak je pola familije Nikolovski, a pola Đorđevski, jer su Bugari velike porodice delili po prezimenima. Kako ti se zvao deda? Nikola. A pradeda? Đorđe. Aha, pola familije Nikolovski, a pola Đorđevski. A počeli smo od Nikolića. Ako si me pratila šta sam ti pričao...
Baba Gospava
Na svu sreću, nisam jedinac, imam mlađu sestru Biljanu. S nama je živela i očeva majka, baba Gospava. Bila je Crnogorka, ortodoksna, od Samardžića. Učila me je da igram karte, fircik se tada igrao, i da pijem kapućino. Da, da.
Ja sam među prvima pio kapućino, još pre šezdeset i kusur godina. Kako je to bilo? Skuva se crna kafa, umuti se žumance od jaja, stavi se u kafu. To bude em kremasto, em slatko, tako da sam ja naučio na kafu još od malih nogu.
Mali mangup
Taman je trebalo da krenem u školu, prešli smo na Zvezdaru. Prekoputa kafane "Lipov lad". E, tu počinje druga mladost i dalja neverovatna dešavanja. Kad sam upisao prvi razred, bilo mi je glavno da s prvog sprata pobacam sve igračke među decu, jer, bože moj, ja sam upisao prvi razred. Nemam šta više da tražim među igračkama.
Nisam bio odličan uvek. Nisam imao ambiciju da budem najbolji i da sedim u prvoj klupi. Voleo sam mangupluke. Počeli smo da igramo karte u sličice, voleo sam da gledam devojčice, da skitam... Kad smo malo porasli, voleli smo da se kešamo na tramvaj. Jednom sam video majku u tramvaju. Šlog me udario. Odmah sam iskočio i više se nisam peo tamo.
Voleo sam da se pravim mangup i važan i da se na taj način ističem, a ne kao dobar đak. Do šestog razreda sam živeo na Zvezdari, pa smo se onda preselili na Vračar. To mi je bilo traumatično, jer sam se taman etablirao i morao sam da idem u društvo gde me niko ne zna, moram ponovo da stičem prijateljstva.
Prvi šamar
Pitaš me da li smo bili nestašni. Pa gde nismo, kao i sva deca. E, ovo moram da ti ispričam. Kad smo se doselili na Zvezdaru, živeli smo na četvrtom spratu. Jednom smo odozgo gađali jajima neke malo žešće momke s Liona. Onda su oni došli na vrata, lupali nam, a mi nismo smeli da otvorimo.
Po podne je jedan od njih, sa svojim umazanim pantalonama od žumanca, došao na vrata, zakucao i mojoj majci je rekao: "Gospođo, izvolite odnesite na hemijsko čišćenje, ovo je delo vašeg sina." Naravno, tu sam dobio prvi, a mislim i jedini šamar od majke. Bio je ozbiljan, zato sam ga i zapamtio. Roditelji me nikada nisu tukli, otac me nikada nije udario.
Prvi susret s glumom
Već u školi sam zavoleo glumu. Imali smo maskenbale i strašno smo se trudili, cela porodica, da napravimo što lepšu masku. Dobijao sam prve nagrade. Voleo sam da se maskiram i pretvaram, ali i da prepadam ljude po kući. Stavim masku i iskačem iz ormara. Takva mi je bila ćud. Bile su čuvene serije s Mijom i Čkaljom, pa sam ja išao sa onim za brisanje prašine i pevao špice iz serija. U osmom razredu sam krenuo da idem u Teatar levo i naročito kad sam upisao 14. gimnaziju. E, tu već kreće momčenje, košulje sa špicastom kragnom i zvoncare.
Teatar levo
Bila je neka sodadžijska radnja kod braće Rodića gde sam ja provodio puno vremena. Jedan od njih me odveo u Teatar levo. Tu su krenule recitacije, gluma, prve predstave... Kad sam već bio punoletan, otišao sam s teatrom u Lakvilu u Italiju. To sam zapamtio. Onda sam uleteo u predstavu "Dundo Maroje" Miroslava Belovića, s pokojnim Bobišom Đurićem, koji je igrao glavnu ulogu. Onda sam presekao da upišem glumu. Međutim, odustanem.
Pravni fakultet
Prvo sam hteo da budem pilot, jer su oni bile face uopšte, a posebno oni iz "Jata". Oni su sa svojim naočarima i skupocenim satovima bili posebna sekta. To je bilo nešto fantastično, sijali su, samo što nisu imali oreol iznad glave. E, ali vidiš da nosim naočare? E, zbog toga nisam upisao. Na pregledu su mi rekli da imam astigmatizam. I to je otpalo.
Onda na brzinu s bratom upišem stomatologiju, mesec i po dana sam studirao. Kad sam video da je čovek u amfiteatru napisao hemijsku formulu za jedan element preko cele table, rekao sam: "Brate, beži odatle!" I šta bi onda? Ugrabim poslednji trenutak da upišem pravni fakultet vanredno. Bogami, dao sam celu prvu godinu. Sledeće godine sam upisao FDU i tog dana sam položio poslednji ispit iz prve godine na pravnom.
"Jao, sin glumac"
Dolazim kući, zatičem oca i majku na terasi, oni malo iščekuju, malo ne, ali dobro. Kažem da su me primili na fakultet i da ću studirati glumu. Majka sva srećna: "Jao, sin glumac", a otac ćuti. Vadim indeks pravnog fakulteta i pokazujem da sam položio sve ispite, a on uzima, tapka indeks i crnogorskim akcentom mi kaže: "Dobro, sine, gluma, u redu je to, al' ovo ti, sine, samo ti ovo uči."
Ocu za ljubav sam nastavio da studiram pravni, dao sam tri ispita. Poslednji mi je bio porodično pravo sa socijologijom porodice i tu sam dobio najvišu ocenu, mislim da je osmica bila.
Međutim, nisam mogao da nastavim, jer je FDU zahtevao potpunu posvećenost, čula si o tome, sigurno su ti već neki glumci pričali. Samo što nismo spavali tamo. Upisao sam u septembru, završio sam za četiri godine u junu, ma ni četiri godine. Posle sam upisao i neke postdiplomske na književnosti, koje nisam završio, ne znam ni sam zašto.
Još za vreme studija sam krenuo da radim. Prvu ulogu sam igrao u "Kako zabraniti muškarca" i "Groblje automobila Arabalova" Mirjane Ojdanić. Već 1979. godine sam snimio prvi film "Drugarčine" s Mićom Miloševićem, igrao sam Brku. I onda su se uloge nizale.
Vojska
Želja mi je bila da čim završim fakultet idem u vojsku. Nisam hteo da imam problem, da čekam 28. godinu. Hteo sam da odslužim državi i narodu i odmah sam se prijavio. Gde sam služio? Naravno u Skoplju, preko veze. Tamo sam imao ujke i ujne, koji su me pazili. Sve je bilo jako tolerantno. Čim starešine odu po podne, ja sam uglavnom, s dozvolom ili bez, preko žice. Nisu me uhvatili nijednom da bi me kaznili. Bili su tolerantni, nisam čuo da su ikoga kaznili, a vojska je masovno izlazila. Nisam skitao po gradu da bi me vojna policija uhvatila, nego sam bio po kućama rođaka. A kad sam kod kuće, ja se presvučem i idem po gradu u civilki.
"Solunci govore"
Kad sam izašao iz vojske, 1981, angažovali su me u mom divnom matičnom Narodnom pozorištu u predstavi Antonija Isakovića "Crveni šal", i to sam igrao glavnu ulogu - Radoša Komesara. I posle toga dolazi jedna od mojih dražih predstava. U životu sam otvarao neke srpske teme, kada je sve to bilo uvijeno u oblande i nije smelo o tome da se govori. Iste godine smo imali predstavu "Solunci govore", premijerno 30. decembra.
To je bila prva predstava posle Titove smrti koja je progovorila o Srbiji i veličanstvenim soluncima. Bilo je tu nekih raznoraznih priča. Posle su mi rekli da su mi otvorili karton u DB. Međutim, predstava nije zabranjena i igrala se, slagaću te, četiristo ili petsto puta, što je neverovatno. Zapamtio sam, jednog meseca smo je igrali 17 puta. Bila je pravi hit, ljudi su stajali, nije bilo karata.
Kajmakčalan
Upoznao sam tada sve žive stare solunce, koji su sedeli u prvom redu. Provodili smo vreme, neke smo i posećivali. S jednom divnom grupom sam obišao i Kajmakčalan. Tamo sam doživeo fantastičnu priču, gde su oni povadili neke dvoglede i krenuli da se šetaju. Ljudi nisu mogli da dolaze, sem pograničnih kontrola, jer je to bila granica prema Grčkoj. Oni su zalegali u rovovima, podmladili su se i počeli da trče po tim rovovima. To je bilo za plakanje, fantastično iskustvo.
Nema predstave
Imao sam jedan kurcšlus kad smo otkazali predstavu, kolega i ja, "Solunci govore" zbog neisplaćenih honorara. Mladi, nadobudni, a sala puna. Kad se setim, evo i danas, isto je. I onda se dugovalo. Otac mi se upokojio 1984. godine, nisu mi uplatili honorar. Tražio sam da mi uplate za sahranu, nisu. To nije bio razlog, ali ti govorim jer su i tada bile neredovne uplate. E, zbog tih neredovnih uplata ja otkažem predstavu. Užasno sam se pokajao. Nikada ne bih otkazao predstavu, osim u slučaju da me udari infarkt i da ne mogu da igram. Glumac ima pravo da otkaže predstavu samo u slučaju smrti, i to svoje sopstvene. Onda sam bio malo na ledu što sam to uradio, ali sam se vratio u repertoar.
Srpske teme
Igrao sam i u predstavi "Kosovska hronika", koja je premijerno odigrana 1987. godine. Glavne uloge Sonja Jauković i ja. Tada smo prvi put progovorili o Kosovu. Posle smo Boško Puletić i ja otvorili temu, van Narodnog pozorišta, o Draži Mihailoviću s predstavom "Noć đenerala", to je bila dve hiljade i neka. Igrao sam Krcuna. I ta tema je bila skrajnuta dotad. Znaš i sama da se i danas, osim na zvezdaše i partizanovce, delimo i na partizane i četnike. Dobro, sad se delimo i na vakcinisane i nevakcinisane.
Ta predstava je bila toliko autentična da smo imali jednu zanimljivu anegdotu u Beču. Krcata sala i i ima momenat kada ja stavim Draži glavu u kiblu, a ustaje čovek iz publike i viče: "Nikakav si kao general, kao glumac i kao čovek! Zbog ovoga što si mu uradio posle predstave jebaću ti majku." Izađe čovek s predstave, nije je ni odgledao. Naravno, mi smo predstavu odigrali celu, a posle nije bilo problema.
U fioci
Zbog tih srpskih tema kojima sam se bavio stavljali su me u fioku i deklarisali kao neku vrstu ljudi koji su opredeljeni za nešto. Verovatno sam zbog toga propustio neke uloge, ali mi nije žao. Ponosan sam i srećan zbog tog repertoara. Obradio sam priče kroz umetnost, nije bilo politike.
Bokal u glavu
E, ovo će ti biti zanimljivo. Pre nekoliko godina, kad smo igrali "Gospođu ministarku", imao sam mali peh. Rada Živković je bila Živka i pogodila me je bokalom u glavu. I to baš! Nemoj da me gledaš tako, sve se dobro završilo, vidiš da sam dobro. Na kraju prvog dela Rada se penje na sto i uz urnebesnu muziku razbacuje sve. Tu je jedan tučani bokal, original, pravi stari. Ja koji igram Simu ministra krećem se iza scene i u jednom trenutku - buf, puče nešto! Uhvatio sam se za glavu, panika.
Ne znam da li se ruše kulise, da li je zemljotres ili pada nešto. Krećem da bežim sa scene i uletim u šminkericu. Glumci su mislili da sam mrtav. Sreća je bila što me udarila ivicom bokala u čukalj. Odveli su me u Urgentni, kažu ništa strašno, nisam životno ugrožen. Tada je dežurni glumac uleteo u drugi deo i uspeli su da izvedu do kraja.
Mene je publika upamtila kao Branka Pantića iz "Tesne kože" i beskrajno sam srećan zbog toga. Ljudi te prepoznaju samo iz filmova, a onda kad počneš da im pričaš o teatru, kažu: "Ju, pa ti si neki ozbiljan glumac!" Sad kad razmislim, prvi deo je baš bio davno, 1982. godine, tad sam na pulskom festivalu bio sa dva filma - "Balkan ekspres" i "Tesna koža".
Mića Milošević me video u "Drugarčinama" i angažovao me je. Bilo je fantastično, upoznao sam se s velikanima, glumcima koji znaju kako se taj posao radi, i učio zanat. Nije sve tako slatko kao što misle, nekad iza scene ne bude tako. Nikola Simić se nije libio da kaže šta treba da se promeni. Nidža je bio jedan od tih koji je voleo da se meša i koji je umeo da uradi sve kako treba.
"Balkan ekspres"
Rad na "Balkan Ekspresu" je bio jako lep. Glumačka elita svima poznata, ali nažalost, nas je malo živih. Snimali smo na Tamišu, na kupalištu. Super smo se družili i provodili. Ostalo mi je u jako lepom sećanju.
"Bela lađa"
Lane Gutović je bio genijalan. Voleo je da improvizuje i menja, ali u duhu teksta i scene. Znaš verovatno sve o njemu i svi sve znaju o njemu, majstor, ja samo mogu da dodam da je bio izuzetan umetnik s kojim sam se jako lepo slagao i ponekad družio. Jednom je toliko izmenio tekst da je Siniša Pavić, kad je gledao materijal, rekao: "Izvinite, ja ovo nisam pisao." I znaš šta je bilo? Ponovo smo snimali ceo taj deo. On je bio jako duhovit čovek, dešavalo mi se da nekada prekidamo scenu. Pogleda me i ušilji mi se sa obrvama, da ja koji sam smešljiv ne mogu da izdržim. Onda se uozbiljimo i krenemo dalje.
Moram da stignem na predstavu
Kad smo snimali "Tajnu manastirske rakije", na Mljetu sam naučio da ako imaš predstavu, u najgorem slučaju treba da budeš u okolini Beograda da bi stigao. Bili smo na Mljetu i kažem im da hoću da putujem danas, jer sutra imam predstavu. Kažu mi, ne može, moram da snimam, idem sutra. Dobro, neka bude. Ujutro se ide s Mljeta na Pelješac, onda do aerodroma Ćilipi, a odatle stižemo u Beograd. Avion leti u podne. Mi stignemo, nema trajekta, bilo je nevreme. Zovemo produkciju, oni zovu vojsku, koja šalje brod. Smeštaju nas na vojni brod i idemo ka Dubrovniku.
Međutim, kako se približavamo, ulazimo u nemirno more. Taj veliki brod počinje da udara, kreću glumci da povraćaju. Dođemo u luku, čeka nas taksi, ali vidim da ne stižemo. Dolazimo pred Ćilipe i vidim avion odlete. Odem na šalter rentakara da uzmem auto, a vidim ova me gleda sa šaltera belo. Iza mene Nikola Simić, Diklić, Taško Načić, Žika Milenković, mašu rukom da mi ne daju auto. Počnem da kukam, a vreme curi...
Odemo kod dispečera, on mi kaže: "Ja ću tebi da rešim problem. Pozvaću čoveka iz Beograda - avio-taksi, da dođe na Ćilipe i odveze vas." Zovemo produkciju da li može, kažu može. Čovek dolazi, mi se pakujemo i uzlećemo. Kako idemo ka Beogradu, upadamo u oluju. Pola crno nebo, a pola svetlo. Upali smo u takvu oluju, sve leti! Imao sam flašu loze kod sebe, a Nikola Simić, koji je sedeo ispred mene, kaže mi: "Gojko, daj mi tu lozu." Svi smo se pričestili i nastao je tajac. Slećem na aerodrom, čekaju me kola, a ja u 19.40 ulazim u pozorište. Stigao sam, a niko mi nije verovao da hoću!
Idi u Hilandar
Gledajući ove moje slike, primetila si među njima i one iz Hilandara, Jerusalima... Sad ću ti objasniti šta je tu posredi. Mi smo oduvek slavili slavu i bili smo u veri. Ja sam sedam godina bio u braku sa našom čuvenom kostimografkinjom; čuj, našom, svetskom kostimografkinjom Bojanom Nikitović, sa kojom imam sina Vuka, i njega si videla tu među slikama. Razvod mi je jako teško pao. Bila je to traumatična i gorka pilula i stvarno mislim da ljudi treba da urade sve da spreče to, a ne da se samo okrenu i odu. A posle trpe ljudi, a naročito deca. Bio sam u teškom stanju i javio mi se glas da treba da odem u Hilandar. To je bilo pre 25 godina i bilo je teško doći, jer je bilo dosta začkoljica i papirologije.
Ostao sam 20 dana. Obilazio sam manastire na Svetoj gori. Posetio sam naše isposnike u Karulji. Bio sam na liturgijama, družio se, radio i sve me je to taklo u srce. Jednog trenutka sam osetio da me je Bog takao u srce i Duh sveti. Kada sam se vratio, prvi put sam zadobio jednu veliku blagodet, koja se s vremenom krnji. Krenuo sam da idem svake godine, mene je bratstvo Hilandara jako lepo primilo i ja im blagodarim na tome. Hilandar me je sačuvao da budem živ kao čovek i pametniji. Vaspitao me je. Nisam više mogao bez toga da živim. Poslednji put sam išao pred koronu i poveo sam Vuka, trenutno mi se ne otvara i ne znam kad ću ponovo otići.
Titula
Od 2004. godine nosim titulu hadžije. U organizaciji pokloničke agencije SPC Dobročinstvo otišao sam u Jerusalim. Krenuli smo iz Beograda - Vaznesenjska crkva. Proveo sam petnaest dana u Svetoj zemlji. Jedanaest dana sam bio u Jerusalimu, tri u Galileji i jedan u Tel Avivu.
Hodočašće podrazumeva da se živi u hrišćanskom duhu. Bili smo tamo za vreme velikog posta, koji se 2004. godine poklopio s rimokatoličkim Uskrsom. Jerusalim je vrio od ljudi, što je bilo posebno uzbuđenje. Obišli smo sveta mesta uz čitanje prigodnih tekstova, počev od Hristovog groba. Imali smo simbolično krštenje u Jordanu. To je izuzetan, uzvišen put, pun vere. Jako sam ponosan na taj duhovni put, nakon čega sam osetio još veću blagodet i sreću.
Brod
Volim da putujem, obožavam vodu. Mislim da je ona najmoćnija i da ona upravlja nama. Poštujem je u svakom agregatnom stanju. Imam svoj brodić, na kome provodim dosta vremena. Nazvao sam ga po majci - Olga.
Sin
Vuk je završio fakultet u Bostonu, a sada je sticajem okolnosti u Beogradu. Kompjuterska neka priča, šta i kako, to ne znam, moraš njega da pitaš. Tehnički sam neobučen, jedva se i s telefonom snalazim. Živ je i zdrav, ima 29 godina, fino je vaspitan. Ponosan sam na njega.
Bio je mali kad smo se razveli i stalno sam osećao grižu savesti da mu se nisam dovoljno posvetio. Vreme me je demantovalo. Sad smo jako bliski, pogotovo nakon našeg nedavnog puta po Južnoj Americi. Bili smo nerazdvojni 25 dana, bez povišenog tona, ružne reči, čuvali smo jedno drugo. Dobro, više on mene, ali on je moj anđeo čuvar.
Život posle života
Nisam u životu bio mnogo tužan. Sve smrti i nedaće su deo života. Nastavićemo ga i posle života. Zato treba biti što bolji i tačniji, imati empatiju i praštati. Kad dođu tuga i nesreća, ona je tu. Među nama. Ne dozvoljavam da me nešto oprhva i ubije. Razvod mi je bio tužan i sećanja na to mi čine nelagodu. Majka mi se upokojila pre godinu dana, terala je mrak ispred mene, a sada ja to radim ispred drugih.
Zapamti ovo...
Uvek živi u skladu sa samim sobom. Natovari na svoja pleća samo ono što možeš da poneseš. Nije sve što leti za jelo i nije ono što je virtuelno tvoja stvarnost. Ljudi su jedinstveni i neponovljivi i živi u skladu s tim. Nemoj mučiti dušu glupostima i lažima...
Zabeležila Andrijana Stojanović
(Kurir.rs)
Bonus video: