Neobičan slučaj se desio jednom Saši kada je sahranjivao sestru koja je bolovala od raka. Smrt bližnjeg je sama po sebi stresna i traumatična, ali Saša je, kako priča, doživeo još jedan šok - kada su otvorili grobnicu, a u njoj zatekli dečji sanduk koji ne pripada nikom od porodice.
Naime, Saša radi kao vodoinstalater i često na Tik Toku gde ima nalog "vodoinstaler1701" priča o zanimljivim iskustvima koje je stekao radeći ovaj posao.
Međutim, ovog puta je podelio i jednu duboko intimnu priču koja sa sobom nosi i dozu misterije.
Da je ispriča nije mu bilo nimalo lako, jer je, kako kaže, ova priča jako emotivna, teška, lična...
- Godine 2016. sestra mi oboli od raka. Vodim je na prvi pregled i tu već shvatimo da joj spasa nema, da joj nema dugog života. Probali smo svašta, ona posle godinu dana umire u najgorim mogućim mukama. To je bio 26. maj 2017. godine, ja sam radio u jednom selu. Zovu me od kuće, kažu da je umrla, ja čak nisam mogao odmah ni da dođem, morao sam ljudima prvo da završim vodu, da im pustim vodu, pošto idu za Nemačku, pa tek onda da dođem kući. Bio je petak, žurim da završim sve da bi u subotu bila sahrana jer nedeljom kod nas nema sahrana. Odlazim na novo groblje da tamo to platim i regulišem što treba, iako porodičnu grobnicu imam na starom, ali se tamo gore to reguliše. Odlazim na novo groblje, žena tamo mi kaže: "Ujutru tamo će da vas čeka grobar tamo, da mu pokažete grobnicu i da spremite to za sahranu" - započeo je on priču.
Nije ni slutio kakav će šok doživeti...
Poseta grobu
"Ja kažem dobro, ja ujutru odlazim tamo, čeka me stvarno čovek, pita me šta da ponese, da li treba neki alat, ja kažem ponesi kramp - jer je to porodična grobnica koja je betonirana. Gore je ploča, a bočno je masivni betonski poklopac koji jedan čovek teško može sam da izvuče i da ga skloni. I odlazimo taj grobar i ja tamo, povlačimo poklopac, sklanjamo ga... I prva slika koju ja vidim, osim onih raspalih sanduka, kostiju, paučine, prva slika koja meni padne u oči, to je dečiji sanduk. Mali dečiji sanduk koji je kao nov. Kao nov izgleda! - priča on.
Bio je pod stresom, kaže, nije bio siguran ni šta je video. Tog dana je bila sahrana. Sutradan je majku pitao o tom sanduku:
- Pitam je da li je moguće da je tu neko sahranjen. Kaže: "Niko, bre, odkako je baba sahranjena, a to je bilo 1990. godine. Tad je zadnji put otvarana grobnica. Nema šanse da je bilo ko tu sahranjen".
Saša se prilično iznenadio. Čekao je ponedeljak da nađe nekog ko bi na groblju mogao nešto da mu kaže o tome.
- Jedva čekam, kao na iglama sam do ponedeljka. I u ponedeljak odlazim tamo, u kancelariju, tamo je žena koja radi, ja joj ispričam šta sam ja video, odnosno šta mislim da sam video. Kažem ženi da nisam siguran, da sam bio pod stresom, u gužvi... Video sam, ali nisam siguran. Pita ona ko je tu bio sa mnom od grobara i kaže: "Sad ćemo da odemo gore do te grobnice da mi pokažete gde je i pozvaćemo tog grobara". Kažem: "Dobro". Odlazimo tamo, pokazujem joj grobnicu i taj poklopac. Ona zove grobara, kaže: "Ovde je brat od ove žene što je umrla u Subotici, da li se sećaš?".
Grobar se setio, a Saša ga je jednostavno pitao: "Da li je u grobnici bio neki dečiji sanduk?". Ovaj odgovara: "Jeste, bio je, ali je bio prazan, ništa nije bilo u njemu":
Crno predskazanje
- Pitam ga šta je uradio sa njim. Kaže izlomio sam ga i stavio u one kese pored, ja ništa ne smem da izbacim. Pitam ga koliko može da bude star taj sanduk po njegovoj proceni, a on kaže: "U onakvim uslovima maksimalno šest meseci". Kažem mu da je zadnji put ta grobnica otvarana 1990. i pitam kako je to moguće. Kaže mi: "Ne znam, ali maksimalno šest meseci, stvarno je kao nov bio sanduk".
Sa ženom zaposlenom na groblju se vratio do kancelarije. Ona mu reče: "Znate šta, grobnica je vaše vlasništvo. Plaćate za nju, vodu se kao imovina. Imate pravo da tražite da ponovo otvorimo, možete da pozovete policiju, možete da nas tužite... Sve ja to vama moram da kažem".
- Pitao sam je: "Dobro, ali šta ja imam od toga?! Ništa!". Zahvalim joj se i odem, ali tih dana mi ne da đavo mira, samo me bode, kopka... Odlazim kod druga da mu nešto radim, ispričam mu tu priču. Tu je bila njegova majka i ona mi kaže: "Saša, tu nisu čista posla, molim te", kaže, "molim te kao majka, idi kod svog sveštenika, idi u neku crkvu, manastir, gde hoćeš, ispričaj nekom to". Ja kažem: "Ma, to su gluposti, ja ne verujem u to" i nasmejao sam se. Kaže ona: "Nisi normalan, šta se smeješ, napraviće ti čudo". Kaže: "Pazi šta sam ti rekla, sledeće što će da ti bude, ima da se razvedeš. Pazi šta ti ja kažem". Kako je rekla, tako i bilo. Posle par meseci, ja sam se i razveo - kaže Saša i dodaje:
- Poenta ove priče je, ljudi, ima mnogo bolesnika, ima mnogo psihopata, ima mnogo izopačenih ljudi, tako da razmislite malo o ovome.