U Beloj crkvi Karanskoj održan je stručni skup o Karanskom jevanđelju, jednoj od najvrednijih sačuvanih knjiga u Srbiji.
- Tri jevanđelja, kao sveto trojstvo, u našoj tradiciji stoje kao žig i smernica: Miroslavljevo jevanđelje, Rujansko četvorojevanđelje i, zasigurno, Karansko jevanđelje, raskošna rukopisna knjiga iz 1608. godine, izuzetan prikaz srpskog minijaturnog slikarstva. Karansko jevanđelje je po mnogim odlikama vrlo neobična rukopisna knjiga, između ostalog i po jedinstvenom uticaju islamske umetnosti u ukrašavanju rukopisa na našim prstorima – rekla je gradonačelnica Užica, koja je otvorila ovaj skup.
Dr Vladan Trijić, načelnik Arheografskog odeljenja Narodne biblioteke Srbije izrazio je zadovoljstvo pažnjom koju grad Užice poklanja svom kulturnom nasleđu.
- Ovo je i prilika da se dopune naša znanja o ovom peirodu srpske pismenosti i konkretno Karanskom jevanđelju, koje je specifično i drugačije od svih ostalih knjiga, zato što je u njegovom ukrašavanju po svoj prilici učestvovao jedan islamski luminator, koji je dobro poznavao ukrase islamske knjige. Taj neobičan spoj srpskog teksta, Svetog pisma Novoga zaveta i orijentalnog ukrasa je zaista nešto što jedinsteno u našem rukopisnom nasleđu – rekao je Trijić.
Jerej Marko Erić, starešina hrama, rekao je da smo mi zapravo deo lanca u prenosu tradicije, a tradicija je za nas hrišćane i nas Srbe svetinja. Karansko jevanđelje pisao je pop Vuk, sina protopopa Ralete. Knjiga je karakteristična po velikom broju ilustracija, likovnih elemenata, ornamentike i ukrasa. Umesto tačaka stavljani su kružići: mali zlatni pečati uokvireni crnim mastilom. Velika slova su prava mala remek dela, bogato ukrašeni crteži sa prikazom slova u ornamentalnom izdanju. Na početku svakog poglavlja je strana na kojoj je iscrtan Jevanđelista čiji deo se ispisuje, bogato ukrašena i to su jedine kompletno ilustrovane strane bez natpisa. Od boja su korišćene: najviše plava, potom crvena, narandžasta i u manjoj meri žuta i zelena.
Boja je sveža kao da nisu protekli vekovi od nastanka. Korice su od debele kože, sa izlizanim, ali dosta vidljivim ornamentom. Stranice od debelog, drvenastog papira su dosta dobro očuvane i s obzirom na starost i vekove upotrebe, sačuvane su toliko dobro kao da je knjiga svo vreme bila skladištena u muzejskim uslovima.
Na zadnje dve strane knjige sa strane su se upisivali oni koji su pročitali, ali se mogu naći i podaci o tome gde je sve čuvano – od Nikolja, Žiče, u crkvi u Bisoci, u rudničkom kraju, da bi opet bilo u manstiru Nikolju. Smatra se da je pomagač popu Vuku u prepisivanju bio jedan čovek islamske veroispovesti.