Na današnji dan, 4. septembra 2018. godine, preminuo je jedan od najboljih boksera SFRJ svih vremena, jugoslovenski Roki - Marijan Beneš.
Beneš je preminuo nakon višegodišnje patnje, u skromnim uslovima u svom domu u Banjaluci, bez osnovne zdravstvene pomoći. Nije mogao da priča jer su mu u borbama oštećene glasne žice, u borbi je izgubio oko, šake je lomio 26 puta, imao je Parkinsonovu i Alchajmerovu bolest.
Rođen je u Beogradu 1951. godine, majka Marija Vukić bila je Ličanka, a otac Josip vojvođanski Hrvat. Oboje su bili prosvetni radnici, otac je bio nastavnik muzičkog, pa je strast preneo na trećeg od trojice sinova, Marijana. On je bio odličan matematičar, a zbog roditelja je završio nižu muzičku školu na flauti i klavir.
Srednju je napustio nakon prve godine zbog boksa. Imao je sestru Ljiljanu, a dvojica starije braće, Ante i Josip, trenirali su boks. Počeli su ga zadirkivati vršnjaci da je devojčica, pa je s braćom krenuo na treninge. Porodica je tada već živela u Tuzli. Kada je kao 10-godišnjak na treningu nokautirao 18-godišnjeg mladića, skrenuo je pažnju na sebe.
Marijan Beneš u amaterskoj karijeri imao je 299 borbi od čega je dobio čak 272. U profesionalnoj karijeri od 56 mečeva dobio je 50. Uz Matu Parlova najbolji je bokser bivše države svih vremena. Osvojio je sve moguće titule u BiH te bivšoj Jugoslaviji, kao i naslov evropskog prvaka koji je uspešno branio četiri puta.
Nakon osvajanja zlatne medalje na Evropskom prvenstvu u boksu 1973. u Beogradu, prešao je u profesionalce i 1979. osvojio titulu evropskog prvaka u verziji Evropske bokserske unije u lakoj velter kategoriji.
Marijan Beneš se povukao 1983. godine iz boksa zbog teške povrede oka.
Pitali su ga jednom prilikom da li je Bosanac ili i dalje Jugosloven. Rekao je "ono što sam uvek bio - mali Titov pionir".
- Pošten čovek se kune jednom za jednu stvar. Bio sam i ostao pošten. Zakleo sam se Titu da ću čuvati bratstvo i jedinstvo, a šta sam mislio u to vreme mislim i danas - govorio je Beneš.
Sa Titom se sreo čak dva puta. O jednom se i dan danas prepričavaju detalji.
- Tile je bio laf. Kad su me prvi put predstavili Titu, rekao mi je: "A ti si onaj mali što onako opasno bije?". Ja sam mu rekao: "Niste li vi druže Tito viši?". Zagrcnuo se od smeha. Mogu da pišu šta hoće, ali niko nije jeo iz kante za smeće dok je Tito bio živ. Svi su imali platu - i radnik, i rudar, i čistač ulica, i lekar... Sad gospoda jedu iz kante za smeće - i u Zagrebu, i u Beogradu, i u Banjaluci - govorio nam je Beneš.
Televizijski komentator Dragan Nikitović je jednom prilikom rekao da je Beneš "najveći tragičar našeg ringa". Samouveren i hrabar do bezumlja, uzdao se samo u udarac, zaboravljajući staro pravilo ringa da se uvek nađe neko ko jače udara. Ništa ga nije moglo zaustaviti, ni kada je stremio ka vrtoglavim visinama, niti kada je počeo strmoglavo da pada. Zbog specifičnog stila spuštenog garda i hrabrosti zvali su ga najvećim kockarom u ringu.
Pisao pesme Mileni Dravić
Godina je 1973. U studio Jugoslovenske Radio Televizije (JRT) ulazi omanji, brz, pomalo nervozan, atletski građen tip sa zulufima, karakterističnim za Balkan tog perioda. Posle par reči razmenjenih sa organizatorima i najave čuvene Milene Dravić, izlazi na pozornicu na kojoj ga čekaju Dragan Nikolić, Marko Marković i Dragan Nikitović.
Crnim, prodornim pogledom meri prelepu Milenu, dok joj recituje pesmu. Pesmu koju je sam napisao, jednu od mnogih u koje je utkao svoju prelepu balkansku dušu. Donose mu flautu, daje mu je u ruke Dragan Nikolić. Uzima je i svira rutinski neku laganu melodiju, u izvedbi koje se ne bi postideo ni majstor na ovom instrumentu. Publika je uzbuđena, kao i cela jugoslovenska nacija, koja gleda oduševljeno. Ponosni su na svog šampiona. Ponosni su na svoju državu, u kojoj bokserski šampioni šarmiraju, pišu divne pesme i sviraju flautu.
Nekih 43 godine kasnije, vremena su se promenila. Sad imamo 6 ili 7 država, možda i celih 8, ko kako broji, bokseri nam nisu više u svetskom vrhu, daleko smo od toga, a pesme pišu samo "luzeri". Naravno, u "pesme" ne ubrajamo ovo đubre koje nam kvari decu već četvrt veka. Nakon 43 godine, "opasni momci" ne pišu pesme, nego ubijaju, siluju, ucenjuju, iznuđuju... Neki uđu i u poneki rijaliti.
A svi ti "opasni momci" " usr*li bi se u gaće, bukvalno, kada bi stali na crtu Marijanu Benešu, na "ferku". Svi Zemunci, Šijani, Arkani, Kristijani, Giške... Tri klase je to ispod Marijana, kad je reč o umeću borbe. Deset klasa ispod kad je reč o čojstvu.
Tomo Marić, autor knjige "Bio jednom jedan šampion" i čovek koji je pratio Beneša tokom celog života jednom prilikom je otkrio:
- Ljudi iz Beogradskog podzemlja su ga obožavali. Željko Ražnatović Arkan je u vrijeme kada je bio tražen od zakona u Jugoslaviji ilegalno ulazio u zemlju i prerušen gledao Marijanove mečeve. Ljuba Zemunac je išao na njegove mečeve u Njemačkoj i neizmjerno ga poštovao. Klanjali su mu se do crne zemlje – rekao je Marić.
Bosanac ili Jugosloven?
Pitali su ga, u Tuzli, da li je Bosanac ili i dalje Jugosloven. Rekao je "ono što sam uvek bio - mali Titov pionir".
- Pošten čovek se kune jednom za jednu stvar. Bio sam i ostao pošten. Zakleo sam se Titu da ću čuvati bratstvo i jedinstvo, a što sam mislio u to vreme mislim i danas - govori Beneš.
Beneš, simbol bivše države i njenog raspada. Bokser, najjači, vitez koji piše pesme i svira na flauti. Ubijen u pojam, izdan, prevaren.
Kad je počeo rat, dešavalo se da mu dođe ološ, stavi pištolj na glavu i pita ga "ko je sad jači, a?"
Kakva slika. Puzavci, ljigavci, ljudska žabokrečina dočekala je svojih pet minuta, pa je krenula da leči komplekse na višem genu, na boljem od sebe. Krmad, gomila krmadi, na lava.
- Rešavao sam to benešovski - otkriva Marijan. U prevodu, ko god je to uradio, dobio je štos u glavu, nemilosrdno i brzo. I potres mozga, slomljeno nešto, i sve što ide s tim. Pesnica šampiona uvek je brža od prsta ološa na obaraču.
Kurir sport