Stih je mogao da napiše u kafani na salveti. Bora Đorđević je rime izbacivao u sekundi. Rečenice u pesmama je sklapao najjednostavnijim jezikom – snažno, ogoljeno, neulepšano. Inspiraciju je dobijao lako jer je bio prisutan u stvarnosti, umeo je da vidi ljude oko sebe, da ih pusti unutra i da i sam uđe. Emocije je osećao duboko, doživljavao ih je romantično, a pred publikom je mešao senzitivno i buntovno. Cinizam mu nije bio stran, a pišući, koliko god je u stihu bio brutalan, mačo, roker, dopuštao je da se već u sledećem stihu minimalizuje i da dopusti ženi da ga nadjača, osvoji, odbaci „zorom ko poslednji dronjak“. Svojom muzikom je obezbedio besmrtnost, iako je i o smrti govorio olako i neustrašivo. Samo dve, tri nedelje pred odlazak dao je poslednji intervju. Otpevao je tada i nekoliko novih pesama. Rekao je: „Kad ne bih pevao, onda bolje da me nema, ne bih imao smisla. Priznajem da mi je veći problem da se popnem na binu, nego da otpevam koncert. Dok pevam, to sam neki drugi ja, dišem zajedno sa publikom i to je dva sata čarolije. Kad se sve završi, ostajem prazan, ali na neki srećan način“. Govorio je Bora mnogo ranije „Ja sam odavno mrtav“. Reći ćemo suprotno: „Za nas će biti zauvek živ. Besmrtan“. Nek njegov anđeo usliši molitve - nek ti u duši bude mir. Počinje Usijanje:
Zoran Dašić Daša, muzičar, kompozitor i tekstopisac
Vuk Žugić, bliski prijatelj i saradnik Bore Đorđevića
Aleksandar Panić, urednik rubrike Stars u Kuriru
Branimir Lokner, muzički urednik i recenzent
Urednica i voditeljka Silvija Slamnig
Kurir.rs