MITRE, SERGEJU - ZAŠTO STE NAS LAGALI? Ne igrate vi za Piksija, već za klince od sinoć za koje ste bogovi! Džaba pun novčanik...
Uživanje je bilo gledati fudbalsku reprezentaciju Srbije protiv Španije (0:0) na startu A divizije Lige nacija.
Neki novi, hrabri i brzi Orlovi sa ratničkim nabojem. Da konačno imamo tim, a ne imena. To je u fudbalu najvažnije.
Mnogo je bilo defetizma danima pred utakmicu Srbije i Španije. Spekulisalo se koliko će evropski prvak dati golova na Marakani, da li će selektor Dragan Stojković odmah posle utakmice podneti ostavku, kako ćemo bez onih koji nisu pozvani ili onih koji su samonicijativno iz samo njima znanih razloga odlučili da bojkotuju reprezentaciju... Posebno je bilo iritantno ovo poslednje, što su dežurni kritičari na raznim TV stanicama potencirali, iako su oni prvi posle neuspeha na EURO u Nemačkoj pre dva meseca, bili zagovornici podmlađivanja nacionalnog tima i davanja šansi mladim igračima.
O, kako se u Srbiji sve zaboravi posle samo dva meseca! Ma, za dva dana... Kako oni koji su kritikovali fudbalere zbog nedovoljnog zalaganja na Evropskom prvenstvu, sada žale za istima. Jesmo zemlja čuda i jesmo narod koji slabo pamti. Možda nam zbog toga i jeste ovako teško, ne samo u fudbalu, već i u svim drugim sferama života. Bilo je mnogih sinoć koji su prizivali poraz i debakl, želeći da time reše neke male sukobe, ne shavatajući da su Srbija i reprezentacija iznad bilo kakvih ličnih nesuglasica, sujete i gordosti.
Neshvatljivo je da bilo ko bojkotuje ili odbije nacionalni tim, a da ne izađe pred javnost i otvoreo kaže zašto je to uradio. Jednu reprezentaciju imamo, jednu zemlju, jednu himnu, jedan grb, jednu zastavu... Ne igra se za selektora, ma bilo ko to bio, već za zemlju koja ti je dala sve, za reprezentaciju preko koje si uspeo da se prodaš iz Srbije i zaradiš ogroman novac. Sve se to brzo zaboravi, zato treba podsećati. Nije pun novčanik merilo koliko vrediš, već tvoji postupci na terenu i van njega, tvoj odnos prema narodu koji te voli, peva ti pesme, deci koja te smatraju za uzora. Pokazalo se sinoć da Srbija može i mora bez onih koji nisu želeli da igraju za reprezentaciju. I to jasno i glasno treba reći. Tako je, kako je. Idemo dalje!
Srbija je protiv Španije bila poletna i što je najvažnije igrala je pametno, bez srljanja. Tačno su momci u crvenim dresovima znali koliko mogu, svesni sopstvenih mogućnosti i kvaliteta. Možda po prvi put, od utakmice protiv Portugala u Lisabonu, viđeni su velika disciplina i odgovornost u svim linijama srpske reprezentacije. Milina je bilo gledati golmana Predraga Rajkovića kako vadi lopte koje su svi videli u mreži, kako StrahinjaPavlović igra hrabro, kako VeljkoBirmančević guli kolena i traži podršku publike, kako tinejdžer Kosta Nedeljković igra kao da ima 50 utakmica u dresu Srbije, a ne da debituje... Ma, nije bilo slabe karike u redovima Srbije. Šteta je samo što nismo pobedili, a mogli smo. Luka Jović imao je šansu utakmice. Nažalost, nije mu se dalo, omašio je zicer. Ali, vratiće mu se. Nema sumnje, jer je pošten.
A, nije da Španci nisu zapinjali da nas pobede. Došla je Crvena furija kao evropski šampion, svesna svog renomea i kvaliteta. Umeli su da uteraju 11 srpskih fudbalera u šesnaesterac, ali nisu mogli da postignu gol. I to je unosilo nervozu u njihove redove, a da je bilo više koncentracije i manje straha kod srpskih fudbalera, mogli su makar jednu kontru da pretvore u gol i kazne prepotentne goste. Da im je stalo da nas pobede po svaku cenu, pokazao je i selektor Španaca Luis De la Fuente koji je posle jedne situacije u našem kaznenom prostoru prosto podivljao tražeći jedanesterac, pa je od autoritativnog sudije Serdara Gozubujuka iz Holandije zasluženo dobio žuti karton.
Jeste, oduševila je nova i sveža krv u srpskoj reprezentaciji. Naterali su momci onih 30.000 duša na Marakani da počnu da navijaju za njih. Iako je publika u početku bila ravnodušna i nezainteresovana, zbog celokupne atmosfere koja je nekoliko dana pre utakmice vladala u javnosti, na kraju je ustajala sa sedišta i gromoglasno navijala za Piksijeve sinove. Podsetilo je to pisca ovih redova na atmosferu koja je vladala na meču Srbije i Gruzije 2017. godine, kada je golom Aleksandra Prijovića izboren plasman na Mundijal u Rusiju.
Ali, sada bi bilo najopasnije za selektora Stojkovića i fudbalere da upadnu u neku vrstu euforije. To je ono što ne treba ovom timu Srbije. Već u nedelju sledi utakmica protiv Danske u Kopenhagenu. Način igre i rezultat u tom meču biće potvrda svega onoga što je urađeno protiv Španije. Danska je ozbiljna reprezentacija koja je savladala Švajcarsku rezultatom 2:0 i pokazala svoju moć, posebno u Kopenhagenu gde će dočekati Srbiju. Biće to ispit zrelosti za novu reprezentaciju Srbije, kako za selektora Stojkovića, tako i fudbalere.
Kurir sport