FAMOZNO SVETISLAV BASARA: SPUŠTANJE MEKE ZAVESE
Saglasno „mekoj moći“ koja se svakodnevno distribuira sa stranica Politikine Rotopalanke - to će biti tema jedne od naših sledećih kolumni - Evropa je na pragu propasti. Međutim, majke Rotopalankine propagandne invencije smeću s uma da tzv. meka moć daje rezultate samo ukoliko iza nje stoji opipljiva tvrda moć u vidu mnogo tenkovskih divizija i nuklearnih projektila. Ukoliko iza „meke moći“ ne stoji tvrda moć, meka moć je isto što i meki qwrz, u Politikinom slučaju meki qwrz od ovce.
O tome ćemo, kako rekoh, u jednoj od naredni kolumni. Danas ćemo o nečem drugom: o najavi da će počev od 10. novembra putnici namernici iz zemalja ne-članica EU koji požele da odu u neku zemlju članicu EU, da se svojim očima uvere u propast kolektivnog zapada i da malkice seire na licu mesta - morati da popune nekakav formular i da plate taksu od sedam evra bez ikakve garancije da će biti pripušteni u šengenski prostor.
Nedugo po izbijanju ukrajinskog pičvajza, otresitije majke geopolitičke invencije su najavile ponovno spuštanje famozne „gvozdene zavese“ i rascep sveta na dve (nejednake) polovine, od kojih svaka tvrdi da je carstvo slobode i prosperiteta, a da je ona druga zona sumraka i propasti. Ovog drugog što se tiče, obe na krv i nož zavade stranke su u pravu. Ali to je metafizički, ne geopolitički problem.
Meni lično uvođenje aplikacija za ulaz - i naplata ulaska u EU - liči na spuštanje meke gvozdene zavese, koja - ako se drugačije naredi - očas posla može postati mnogo tvrda. I tako mic po mic dođosmo do „goruće“ teme naše današnje kolumne: đe smo mi tune?
Po običaju - za koji se može reći da je tradicija - zasad nismo ni tamo ni vamo, dakle u poziciji neodrživoj na duži rok. To znaju i vrapci. I uopšte im nije do smeha. Sledeće pitanje - koje će još više zabrinuti vrapce - jeste: đe ćemo biti?
Ako budemo dosledni svetloj tradiciji ufarničkog srljanja u pičvajze - a ne vidim naznaka da će se odstupiti od tradicije - naći ćemo se iza (u mojoj opciji) lošije strane zavese. Decenijska prdnjava o Titovom istorijskom „njet“ Staljinu jedna je od najvećih dubara. Ondašnjem SFRJ-otu, Titu, partiji, omladini, akciji i srpskoj naciji ni u snu nije padalo na pamet da napuštaju matušku Rusiju i sovjetski blok.
Nismo mi dobrovoljno otišli iz sovjetskog bloka, mi smo nogom u guzicu išutirani na ovu strane nekadašnje gvozdene zavese. I to isključivo zahvaljujući Staljinovom afektu. Malo je poznato da je rukovodstvo SKJ, na čelu s najvećim sinom, preko raznoraznih posrednika, meseca dva-tri moljakalo hazjaina da ih primi natrag. Avaj, Staljin je ostao srca kamenoga.
Ali Staljinu je bilo lako. Jugoslavija manje, Jugoslavija više. Baš ga bolela meka moć. Imao je iza svoje strane zavese onoliko istočnoevropskh državica. Novi kremaljski hazjain nije u tako udobnoj poziciji. Nekadašnji Staljinovi sateliti su postali članice NATO.
Rusiji je samo Srbija ostala. Tema je, da kažemo, delikatna, karaktera ponestaje, nastavak sledi u sutrašnjem broju.