Bet Tomas postala je svetski poznata u dokumentarnom filmu "Dete besa" iz 1990. godine, kada je, tada kao šestogodišnjakinja, priznala da je htela nožem da zakolje svoje usvojitelje i mlađeg brata, s kojim je usvojena.
Priča o njenom detinjstvu ledi krv u žilama
Tim i Džuli Tenant, metodistički sveštenik i domaćica, imali su srećan brak, poštovanje zajednice, četri psa i lepu i urednu kuću. Međutim, ovaj skladan par nije mogao da ima potomstvo.
Ali, kad su im, u zimu 1984. godine, iz agencije za usvajanje javili da za njih imaju ne jedno, nego dvoje dece - jednoipogodišnju devojčicu i njenog sedmomesečnog brata, ovaj bračni par je bio presrećan.
Oni su znali da proces usvajanja obično traje godinama, ali u njihovom slučaju stvari su išle brzo. Znali su da deca, Bet i Džonatan Tomas, dolaze iz nestabilne porodice. Majka im je umrla od zastoja bubrega kad je devojčici bilo godinu dana, a otac ih je zanemarivao. Pre nego što su završili u sirotištu, mališani su ležali u odeći skorenoj od prljavštine, a oboje su bili neuhranjeni.
Otac zlostavljao devojčicu
Ali, ono što supružnici nisu znali jeste činjenica da je monstruozni otac redovno seksualno zlostavljao Bet, praktično još dok je bila beba, a ovaj jeziv čin je mnogo uticao na formiranje njene psihe.
Prvi pokazatelj da s malenom nešto nije u redu bile su noćne more. Budila se u gluvo doba noći, vrišteći iz petnih žila.
Kad je imala otprilike tri godine, majci je ispričala da stalno sanja muškarca koji leži na njoj i radi joj “strašne stvari”. Već tada, Džuli je posumnjala da je njena ćerka doživela neku vrstu seksualne traume, ali bila je uverena kako će ljubavlju i pažnjom zalečiti njene duševne rane. Nažalost, stvari su s vremenom postajale sve gore.
Devojčica je počela kompulsivno da masturbira, neretko u društvu i tolikim intenzitetom da je znala da se raskrvari. Njen bes, isprva usmeravan na okolinu, počeo je da se okreće prema živim bićima. Kad je pronašla gnezdo s malim ptićima, stiskala je nesrećne životinjice dok nisu izdahnule. Porodične pse je vukla za rep i namerno im gazila šape. Najčešća žrtva njene agresije bio je njen mali brat. Izvrtala mu je ruku, bola ga iglama, štipala mu genitalije… Najčešće je napadala noću, kad su svi spavali.
Roditelji potražili stručnu pomoć
Shvativši da su svi u opasnosti zbog nje, roditelji su odlučili da potraže stručnu pomoć. Usledio je niz terapijskih razgovora, a njenom slučaju najviše se predao doktor Ken Magid, klinički psiholog. Njegove terapijske seanse sa šestogodišnjom Bet, snimane kamerom, 1990. su postale deo dokumentarca o njoj, naslovljenog “Child of Rage” (“Dete besa”). Ti razgovori, danas dostupni i na Jutjubu, lede krv u žilama. U jednom od njih, devojčica priznaje kako je ukrala i sakrila kuhinjski nož, s namerom da ga upotrebi.
“Zašto želiš da napadneš roditelje i brata baš noću?”, pita je doktor. “Zato što ne želim da me vide. Želim da me osete”, odvraća Bet, bez ikakvih emocija na licu. “Šta želiš da uradiš s tim noževima?”, nastavlja ispitivanje psiholog. “Da ubijem Džona, mamu i tatu”.
Bet dobila dijagnozu
Kad je dokumentarac objavljen, reakcije su bile burne. O Bet su mnogi pisali kao o psihopati, mada ne postoje testovi psihopatije (današnjim rečnikom, asocijalnog poremećaja ličnosti) za decu. Ispravna dijagnoza, koja joj je ubrzo postavljena, glasila je reaktivni poremećaj povezivanja. Razvijaju ga deca koja nisu iskusila ljubav od primarnih staratelja, ona koja su bila zanemarivana ili zlostavljana. Kod Bet su bila prisutna sva tri činioca.
Poremećaj se oslikava u nesposobnosti za primanje i davanje ljubavi, nemogućnosti kontrole impulsa, manipulativnosti i potpunom nedostatku savesti i kajanja – osobinama koje, na površini, uistinu podsećaju na one kod psihopata i sociopata. Krajem 1990, Bet je smeštena u ustanovu specijalizovanu za lečenje ovog poremećaja, a javnost više nije imala nikakvih informacija o njenom napretku. Međutim, tu nije kraj priče o njoj.
Izlečila se
Četvrt veka kasnije, Bet je dala intervju u kojem je otkrila detalje o dugačkoj stazi oporavka. Kroz intenzivnu terapiju, u kojoj je naglasak bio na tome da se ojača detetovo samopouzdanje na način da mu se pokaže kako je vredno ljubavi, Bet je prvi put zaplakala pri sećanju na bol koju je nanela bližnjima. Iskusila je tada nešto ranije nepoznato – empatiju. Po povratku u roditeljski dom, počela je da oseća sigurnost, a potom je u njoj niklo i seme koje se činilo zatrtim – seme ljubavi.
Po završetku školovanja, odlučila je da posveti život brizi za druge. Bet je danas medicinska sestra na odeljenju za intenzivnu negu. Napisala je dve knjige o svom traumatičnom detinjstvu, a uz to redovno održava predavanja o reaktivnom poremećaju odvajanja. Dete gneva, kako su je nazivali, danas postoji samo u njenom sećanju.
Bonus video: