KOBAC OTKRIO NAJVEĆE TAJNE PEVAČA: Prija nije htela najveći hit, Maja plakala u studiju, a ovaj dečkić hteo da bude Merlin...
Jedan od najpriznatijih muzičkih aranžera i kompozitora je Aleksandar Milanović Kobac. Sarađivao je s gotovo svakom velikim muzičkom zvezdom kod nas, a rezultat toga je više od 3.000 pesama za koje je napravio aranžmane.
Nije se mnogo medijski eksponirao, a ima štošta da kaže. Inteligentan je, dobro poznaje estradne prilike i neprilike, nije nimalo uobražen i s njim je razgovor tekao glatko.
Kako je počela vaša karijera?
- Ja nisam išao kao klinac u muzičku školu, niti sam uopšte imao interesovanja do momenta kad sam se prvi put zaljubio. I onda, naravno, cura me ostavila i kreće patos i ludilo. Tu ja počinjem da otkrivam čari muzike, slučajno. To me je tako obuzelo da sam već sa 22 godine postao Kobac. Prva saradnja s nekom javnom ličnošću bila je s Viktorijom. Pesma "Lokomotiva". Tad sam imao 21 godinu. Ubrzo nakon toga, imao sam rok koncert s nekim bendom. Oni su došli na binu, skočili sa mnom, ja ne znam ko su oni, ali s njima je bio Gagi Đogani. Uradili smo pesmu "Dens je uvek u fazonu". Tu pesmu čim sam završio, čuo ju je Đole Đogani i poželeo da me upozna. Tako je počela naša saradnja, pesma "Idemo na Mars" i evo mi sarađujemo već 32 godine. Nakon toga počinje haos totalni. Ide Mobi Dik, "Kralj kokaina", onda Tap 011 "Bunda, bunda", i tako hit za hitom. Nisam znao da li je to meni suđeno u životu ili su to nekih mojih pet minuta slave. Od tog momenta nikad nisam prestao da se bavim muzikom. Preko 3.000 pesama i gomila pevača. Svakodnevni rad, po dve smene na dan i tako.
Počeli ste sa zabavnom muzike, a onda ste krenuli da pravite narodnjake.
- Moj prvi narodnjak bio je za Maju Nikolić "Uzmi me". Ona je došla u studio i počela da plače. "Nije valjda da mene ovako doživljavaš, ovo je fuj, ovo je narodnjak", govorila mi je tada, a pokojni Bata Kovač ju je smirivao i rekao da misli da je to dobro za nju, za taj neki festival. Njoj se život tada promenio, a i karijera. Ali sve se to slučajno desilo. Posle ide "Tebi, moja mazo", "U međuvremenu". Posle toga je bilo trzaja još zabavne muzike, Nataša Bekvalac, Flamingosi...
Prvi veliki hit Bobana Rajovića ste vi uradili, takođe i na početku karijere Goge Sekulić ste bili prisutni. Kako se sećate tog perioda?
- Boban je imao u glavi da bude Merlin. Došao dečkić iz Danske i on tu meni priča nešto, ja tog dana dobio tekst za pesmu "Piroman" i kažem mu "Brate, ti si piroman", on me pita šta je to. Ja mu kažem to ti je ono što potpaljuje vatru. Pristao on i tako je krenulo mimo onog što je on zamislio. Goga je došla kao klinka iz Švajcarske preko nekih likova i krenemo mi da radimo. Goga nije bila iskusna. Dosta smo radili. Imala je interesantnu farbu, stav. Ona je toliko trezven mozak imala, tačno je znala šta joj prija, šta ne. I kad ona nešto kaže, ne možeš je ubediti u drugačije. Mile Kitić, na primer, nikako nije hteo da peva pesmu "Kilo gore, kilo dole". Jedva smo ga namolili Marina, Marta i ja. On je mislio da ga zezamo. Ali otpevao je i to je ogroman hit.
Da li je tačno da se Prijovićki nije dopao aranžman za pesmu "Za nas kasno je", koju ste vi radili?
- Nije samo aranžman već pesma uopšte. Mi smo tu pesmu radili kao za neku klinku, nismo imali pojma ni ko je Aleksandra Prijović. Došla ona, otpevala pesmu i ja se sećam - to je jedan od najlošijih mikseva u životu koje sam napravio. Ja hteo da promenim, Steva Simeunović mi kaže da nećemo da menjamo, sve ostaje isto. I ta pesma je stidljivo krenula i bum. To se desilo i s pesmom "Vino crveno" od Osvajača. Refren hit, a strofa pola se ne razume, ali kad krene refren, to je to.
Kako izgleda kad se kod vas dođe u studio, da li traže nešto, jesu li zahtevni?
- Pa kako ko. Imaš ove skeptike i one koji se lože i veruju. I jedni i drugi mogu da budu u pravu. Neko dođe i kao "hoću kao, ovaj i ovaj". Ja to zovem kao "sindrom stada". Ali uvek najbolje prolazi onaj ko je svoj. Meni je sada najveće osveženje, iako ne znam čoveka, Desingerica. Čovek ide do kraja, vrlo su mu smeli nastupi. Kad si klinac, moraš da prođeš period buntovništva. Ne mogu deca da slušaju Kemala Montena. Desingerica je ono što su nekad bili pankeri, rokeri. Desingerica je moderni roker.
Radili ste dosta i s Marinom Tucaković.
- Nisam onoliko koliko su neki drugi, ali jesam. Stotinak pesama. Saradnja s njom je bila vrhunska. To se jednom rađa. Ona je bila tekst, ključ, zen master. Najviši nivo. Znala je sve svoje tekstove napamet. Ona je, dok je kuvala, čistila sve iz svoje glave, izvodila i pisala tekstove. Kad da pevaču šta će da peva, ona sve to ima u glavi. Marina nije bila savetodavac. Imala je svoje rituale. Mi dođemo kod nje, ona leži u krevetu pokrivena ćebićima i kao - "ej, ljudi, imam hit". Da nam tekst, mi se skamenimo. Žena je znala recepturu i nepogrešiva je bila. Marina je bila lokomotiva svih nas. Svi smo mi okej, ali ona je bila supercar.
Koliko ste najduže radili jednu pesmu?
- Pola godine s Đoganijem. Ali nije da je on takav, nego čovek veruje u to što radi. Đogani je veliki radnik. On ti je kao antibiotik, dođe uvek u isto vreme kako se dogovorimo. On je u mene implantirao mnogo, a i ja u njega.
Šta mislite, koliko će mladih pevača opstati na sceni?
- Mislim da 99 odsto njih neće postojati. Nema ih za nekoliko godina na estradi. Ja navijam za Teu Tairović. To je meni za rispekt. Toliko je uporna i ima premoćne stavove. Godinama je pokušavala, nije odustajala i evo kakav je posao napravila. To je posledica, a ne uzrok. Prija normalno da će da traje. Zadala je domaći zadatak. Kad neko napuni jednu Arenu, smatramo da je dosta podeljenih karata, ali kad budu dve, tri takve hale, onda znamo da je taj neko stvarno zvezda.
Kako vi opisujete estradu, pevače, dobro ih poznajete?
- Sve te javne ličnosti su u žiži interesovanja. Sav fokus je na njima. A iste stvari rade kao i mi. Jedu burek, čiste, peru kao i mi ili neki drugi čovek. Spavaju, voze kola, sve potpuno identično, samo su ljudi fokusirani na njih jer su javne ličnosti, a oni, nažalost, osim što su trendseteri i nose majice "moskino" i ostala čuda, moraju da budu i uzor mladima. Tako je uvek bilo. Tebi kao javnoj ličnosti je dato da kontrolišeš masu, da budeš vaspitač naroda, a nisam siguran da to rade. Evo, pre nekoliko dana je preminuo Bora Čorba. On je bio vaspitač. A sad imamo Desingericu, koji sve radi u suprotnom smeru. Ali on je veliki buntovnik. I njegova publika je takva. Buntovnici. Oni vole tako nešto, njima se ne sviđa nešto što je normalno.
Da li ste nekad poželeli da odustanete od svega ovoga?
- Pa poželim jedno dvaput nedeljno, sigurno (smeh).
Šta mislite o trepu? Senida je što se tog žanra tiče najveća zvezda.
- Pa jeste. Ona je jedinstvena, glas, stas. Ovi treperi svi liče jedni na druge. Mjauču, nešto autotjun, neki smoreni ritam. Oni prave muziku tako što kupe jeftine bitove na nekim sajtovima, skinu bit i na to prave pesmu. Taj bit ih košta od 13 do 100 evra. Čuo sam i da im veštačka inteligencija piše tekstove, ali to ne može. Veštačka inteligencija ne kapira sleng. Kao što su Roli, Lambo, Grinči, Fleks, to veštačka inteligencija još nije implantirala (smeh). Ali to prolazi. Rasta i Cobi ostaju, ovo sve ne. Ne može nešto da bude aktuelno deset godina. Eto, i Senida će trajati. Nju čuješ, znaš da je ona. Njeni tekstovi su fenomenalni.
Radili ste i s Cecom Slavković.
- Jesam. Mi smo bili veliki prijatelji, ali dugo je nisam ni video ni čuo. Ne znam gde je, nažalost. Upoznali smo se tako što je živela u stanu u kom sam ja odrastao. Čovek kome smo prodali stan izdao ga je Ceci. Mi smo se slučajno upoznali, spremali koncert Mobija Dika. Tako smo počeli da se družimo i bili nerazdvojni. Odjednom je žena nestala i ne znam gde je. Kad sam je poslednji put video, znam da je bila u nekoj priči da kupi stan u Zemunu. Ona je bila perfekcionista. Ceca je mogla i po 90 puta da snima te vokale. To je bilo ono vreme kad smo imali ogromnu količinu tih pratećih vokala (smeh).
Bonus video: