Avionske nesreće su prilično retke u današnje vreme. Putovanje nebom nikada nije bilo sigurnije. Zbog toga, kada se neka nesreća dogodi, ona danima dominira medijima.
Međutim, velike avionske nesreće u istoriji su se događale mnogo češće. Hrvatska, tada deo Jugoslavije, bila je svedok nekoliko strašnih nesreća u kojima su stotine ljudi izgubile život.
Jedan od najpoznatijih hrvatskih pesnika, Josip Pupačić, poginuo je u strašnoj avionskoj nesreći koja se dogodila 23. maja 1971. godine, nešto pre 20 sati.
Putnički avion Tupoljev TU 134a, koji je leteo iz Londonaprema Omišlju, upao je u oluju kod Rijeke. Do piste je stigao velikom brzinom, a pri sletanju je udario krilom o pistu i zapalio se.
Od 76 putnika preživela je samo jedna osoba. Među poginulima su bili Josip Pupačić, njegova supruga i kćerka. Većina poginulih je zapravo stradala od trovanja ugljen-dioksidom, a ne od udaraca.
To nije bila jedina nesreća. U vreme slabije razvijene tehnologije i komunikacije nesreće su se događale relativno često.
Međutim, malo koja nesreća, ne samo u Hrvatskoj već i u svetskim razmerama, može se uporediti sa sudarom dva aviona u kojem je poginulo 176 osoba.
Tog 10. septembra 1976. godine u 11.14 iznad Vrbovca, na visini od oko 10.000 metara, sudarili su se avioni Daglas DC-9 kompanije Inex-Adria Aviopromet i Haker Sidli Trident 3B Britiš Ervejsa.
Poginulo je ukupno 176 osoba - 162 putnika i 14 članova posade iz oba aviona.
Osuđen 28-godišnjak Avion Britiš Ervejsa na letu 476 poleteo je sa londonskog aerodroma Hitrou i bio je na putu prema aerodromu Ataturk u Istanbulu.
U njemu se nalazilo 54 putnika i devet članova posade.
Avion Inex-Adria Avioprometa na letu 550 bio je na putu iz Splita prema aerodromu Keln-Bon, u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. U tom avionu nalazilo se 108 putnika i pet članova posade.
Avionima su upravljali iskusni piloti sa više od 10.000 sati letenja.
Krivac za nesreću bila je kontrola vazdušnog saobraćaja u Zagrebu.
Jugoslavija je u to vreme bila među nesvrstanim zemljama, više-manje u dobrim odnosima i sa Istokom i sa Zapadom.
Jedna od posledica toga, ali i činjenica da se Jugoslavija nalazi na strateškom mestu, bio je gust saobraćaj na nebu. Međutim, tehnologija kojom su se služili radnici kontrole vazdušnog saobraćaja bila je zastarela i nedovoljno dobra.
Pored toga, tih godina je hronično nedostajalo stručnjaka koji bi mogli obavljati ovaj složen posao.
Na kraju je došlo do toga da su iz vazdušne kontrole kasno obavestili jedan od aviona da ne uzleće. Da je informacija kontrole leta stigla par sekundi ranije, nesreća bi verovatno bila izbegnuta.
Dvadesetosmogodišnji kontrolor leta Gradimir Tasić proglašen je krivim i osuđen na sedam godina zatvora. Međutim, kazna mu je ubrzo smanjena zbog pobune njegovih kolega. On je, naime, tri dana zaredom radio 12-satnu smenu jer je, kao što smo ranije spomenuli, nedostajalo zaposlenih.
Leševi su padali s neba
Stanovnici Vrbovca ni danas ne mogu zaboraviti prizore koji su se tog rujanskog dana odvijali na nebu iznad njihovih glava. Prema njihovim kasnijim svedočenjima, prvo se čula jaka eksplozija, nešto poput grmljavine.
Onda su ugledali dva aviona kako padaju. Jedan je padao ravno, dok je drugi kružio.
U krugu od nekoliko kilometara padali su delovi aviona, torbe, boce i slične stvari. Ipak, daleko jezivija su bila tela koja su padala s neba. Neka su bila raspolovljena, dok su neka pala u svojim sedištima, još uvek vezana pojasom.
Među poginulima najbrojniji su bili Nemački državljani, tačnije stanovnici Zapadne Nemačke koji su se vraćali s letovanja. Zbog toga je ova nesreća bila velika vest i u svetskoj javnosti.
Porodice poginulih posjećivale su mesto pada aviona dugo nakon nesreće, a na jednom mestu se nalazio mali krst koji je simbolizovao sećanje na nju.
Prošlo je mnogo godina otkako se desila ova nesreća, a Vrbovec sve ređe posećuju porodice poginulih te ona polako pada u zaborav.