Svet u kom živimo često se kiti pojmovima poput inkluzije, različitosti i jednakih prava. No, sve te velike reči padaju u vodu kad se suočimo sa stvarnim životom, s decom koja nisu imala sreću da se rode u „prihvaćenim“ društvenim okvirima. Najsvežiji primer su događaji u Ripnju i Prokuplju - dva različita incidenta, ali sa istim osnovnim uzrokom - sistematskim odbacivanjem onih koji ne odgovaraju „normi“.
U Ripnju su roditelji podigli glas protiv romske dece u školi. Postavljam sebi pitanje: kako smo došli dotle da raspravljamo o tome da li neka deca zaslužuju obrazovanje? Deca, sasvim nevina, dovedena su u situaciju da ih zajednica odbacuje a da i ne razume zbog čega. Izgovori su razni, od toga da „donose vaške“ do toga da „remete dinamiku“ - ali u osnovi, sve se svodi na duboko ukorenjene predrasude. Rasizam je taj koji izbija na površinu, maskiran različitim opravdanjima. Kao društvo, umesto da se pozabavimo tim predrasudama, mi ih hranimo. Pravimo granice tamo gde ih ne bi trebalo biti, delimo decu na „našu“ i „njihovu“ i zaboravljamo osnovnu činjenicu - svako dete zaslužuje jednake šanse.
Uvek je lakše tražiti krivca u onima koji se razlikuju, bilo zbog boje kože, bilo zbog socijalnog statusa ili jezika. Ali, kada govorimo o romskoj deci, moramo shvatiti da ih ne možemo i ne smemo stalno gurati na marginu društva. Koliko ih deca iz odeljenja pozivaju na rođendane? Koliko njih sedi pored njih u klupi? Prava inkluzija nije samo prisustvo u školi, već prihvatanje. A to je ono što im uporno uskraćujemo. Onda, kako ta deca mogu da uspeju ako im ne pružamo pravu priliku? Romska deca su zarobljena u začaranom krugu siromaštva, dečjih brakova, nepismenosti i primorana su da rade ili prose. Svaka generacija ponavlja istu sudbinu, jer im društvo ne nudi izlaz.
U Prokuplju je učenik bacio klupu na nastavnika. Ljudi su brzi da osude, da ukinu inkluziju, da kažu kako deca s problemima u razvoju „ne pripadaju“ redovnim školama. Kada dođe do ovakvih incidenata, svi se fokusiraju na posledice, a zaboravljaju uzroke. Roditelji dece sa smetnjama u razvoju često prolaze kroz mukotrpan proces.
Kad se desi ovakav incident, umesto da pružimo podršku i potražimo rešenje, mi kao zajednica vrlo lako skliznemo u osuđivanje i distanciranje. „Nije on za školu“ - to je fraza koja se često čuje. Umesto da radimo na tome da inkluzija zaista funkcioniše, mi je koristimo kao opravdanje za izopštavanje.
Inkluzija nije samo reč na papiru niti koncept koji treba da postoji samo u školskim dokumentima. To je način na koji se odnosimo prema drugima. A realnost je, mi nismo spremni za tu vrstu odgovornosti. Mi nismo spremni da prihvatimo drugačije. U trenutku kad se desi nešto van očekivanog - klupa u vazduhu, buka, nervoza - naš prvi instinkt je da okrivimo dete, da ga etiketiramo i pošaljemo dalje, u posebne ustanove, gde će biti „daleko od očiju“.
Na kraju, oba ova slučaja osvetljavaju ključni problem - sistem je taj koji je zakazao. Kao društvo, moramo se zapitati šta želimo da postignemo obrazovnim sistemom - da li želimo da stvaramo izolovane enklave privilegovanih ili da izgradimo zajednicu koja zaista prihvata sve? Inkluzija ne može biti opcija, ona mora biti standard. A mi smo daleko od tog standarda.