Marija je svoju decu ostavila na selu kod bake i dede. Vjerovala je, kaže, da će im biti bolje na selu nego u stanu u Nemačkoj, Ona i suprug ispočetka su radili po ceo dan i slali novac kući s nadom da će se ubrzo i sami vratiti, no nakon četiri godine shvatili su da to neće biti lako.
Hrvati već decenijama "trbuhom za kruhom" nastoje sebi i svojim roditeljima osigurati bolji život odlaskom u inostranstvo. Još 1970-ih i 80-ih tako su otišle hiljade ljudi čija deca danas pričaju slične priče. Roditelji su se spakovali za Njemačku, Austriju, Švajcarsku ili neku četvrtu zemlju, a njih su ostavili na bakama i dedama na čuvanje. Obrazloženja se uglavnom svode na skučene stanove i duga radna vremena, te želju roditelja da se životi njihove dece što manje menjaju. Većina je verovala da će se za par godina vratiti punih džepova i bankovnih računa, ali to se retko tako završavalo.
Majka: Nikad nisam oprostila samoj sebi
Mnogi su ostali u svojim novim domovima, a kada su se skrasili, vratili su se po decu, ali nije išlo po planu. Godine bez roditelja u maloj sredini, puno velikih osećanja i prirodan proces odrastanja ostavili su veliki uticaj na decu iseljenika. Dva sina koje su roditelji ostavili na čuvanje baki i dedi, i jedna majka koja je i sama bila prinuđena, pričali su o svom iskustvu za Feniks magazin. Iako se ne poznaju, pričaju o veoma sličnim problemima, a gotovo je sigurno da nisu jedini koji su ih iskusili.
Nikad im nisam rekao šta osećam
Ante (49) je poreklom iz Splita. Kada je imao šest godina, roditelji su mu otišli u Nemačku, a on i njegove dve sestre su šest godina živele kod bake i dede. Za to vreme njihovi roditelji su postali finansijski veoma uspešni - otvorili su nekoliko restorana u Nemačkoj i Hrvatskoj, ali su te godine ostavile veliki trag na Antea. Finansijski su uspeli u životu, ali su izgubili decu, bar kada sam ja u pitanju“, počeo je svoju ispovest. Još se seća da je sa vrata gledao svoje roditelje kako su spakovali svoje živote u prtljažnik svog automobila i krenuli u nepoznato.
„Nikad im nisam rekao šta osećam, ali kada su me doveli u Štutgart, osećao sam se kao da su stranci koji su me otrgli od mojih pravih roditelja, bake i dede“, priznao je Ante. Njegovim sestrama je bilo lakše, kaže, verovatno zato što su bile više povezane sa majkom nego sa ocem.
"Nisam do danas mogao da imam dobar odnos sa ocem, to je samo naizgled dobar odnos. Sve je to ostavilo posledice na mene jer nije hteo da mi pruži ljubav, nije me želeo. da ga zovem ocem zbog njega, ali zbog drugih u selu“, otkrio je. Zbog načina na koji je odrastao, Ante se danas trudi da svojoj deci pruži što više ljubavi, jer ga loš odnos sa roditeljima i dalje muči. "Kada sam imao 33 godine, pozvao sam oca i majku i rekao im da sam im opraštao. Moj otac nije razumeo šta im opraštam jer su mi sve dali. Da, sve su mi dali finansijski, ali ja nemam Ne treba, uvek su mi bili potrebni samo otac i majka“, zaključio je.
Slično govori i Josip iz Minhena, kojeg su roditelji sa devet godina ostavili kod bake na selu, a četiri godine kasnije, protiv njegove volje, doveli u Nemačku. "Bilo mi je teško kada su otišli, bio sam jedinac, ostao sam sam sa dedom i babom. Brat i sestra su mi rođeni u Nemačkoj i njihova priča o detinjstvu je potpuno drugačija od moje. Oni svoje roditelje vide drugačije od mene. uradi“, rekao je on, priznajući da ni 30 godina kasnije nije povezan sa roditeljima kao što su mu brat i sestra. Posebno ga muči način na koji su njegovi roditelji postupili - izbacili su ga iz škole usred godine iako ih je baka molila da mu dozvole da završi razred. Kada je došao u Minhen, nije znao jezik, pa mu nije išlo na času.
„Pobegao sam iz škole, pao sam na času, a kada je moj otac saznao, pobedio je Boga u meni. Ušao sam u loše društvo, ali sam se nekako izvukao, i opet zahvaljujući baki, jer nisam. Ne želim da se brine i misli da sam propao u Nemačkoj, sve što sam postigao, postigao sam samo zato što sam uvek mislio na nju i što je bila ponosna na mene“, rekao je Josip. Njegovi roditelji, kaže, i dalje ne shvataju da su se loše ponašali. „Jedino što kažu je: Bilo je to vreme, svi su to uradili“, rekao je on za časopis Feniks.
Međutim, priča Marije (64), koja je sedmogodišnjeg sina i trogodišnju ćerku ostavila kod bake u BiH i otišla u Frankfurt, potvrđuje da ima roditelja koji shvataju štetu koju donose njihove odluke. prouzrokovane njihovoj deci. Verovala je, kaže, da će im biti bolje na selu nego u stanu u Nemačkoj. Ona i suprug su od početka radili po ceo dan i slali novac kući sa nadom da će se uskoro sami vratiti. nakon četiri godine shvatili su da to neće biti lako i pozvali su decu da dođu kod njih. Ćerka je pristala, ali je njihov sin odlučio da želi da ostane u BiH.
"Nisam mogao da ga nateram, ali i danas se kajem. Žao mi je što se nisam više potrudio da dođe kod nas, kajem se što sam ih tada napustio. Nikada mi nije oprostio što sam ga ostavio i nikada nisam povezani sa njim kao majka i sin Volimo se, poštujemo se, ali oboje znamo da nam nešto nedostaje“, rekla je Marija, koja sada živi u istoj kući kao i njen sin, ali uprkos tome što se viđaju. jedno drugom često, ona se oseća kao da se „igraju majke i sina”. Pokušava da unucima pruži ono što nije dala sinu, ali će do kraja života kajati zbog odluke da ga ostavi na selu. "Nema jutra kada se ne kajem što smo živeli takav život. Pogotovo kada gledam njegovu decu. Nikada sebi nisam oprostio što sam ga ostavio. Da mogu, sve bih uzeo nazad i uradio drugačije, “ priznala je.
Kurir.rs/Fenix