OVO JE PRVA SRPSKA PLAVA GROBNICA: Konji plivaju i nečije ruke se očajno hvataju za vrat i grivu svi skupa tonu... KURIR NA SAVI!
"Vojnici se na onoj obali dave i kidaju most, koga Sava počinje da zanosi nizvodno. Izbezumljeni krici davljenika dopiru do nas. Čas ruka, ili noga, ili neka glava se pomoli pozivajući u pomoć. Neki konji plivaju i nečije ruke se očajno hvataju za vrat i grivu, ali životinja stresa ljude, koji se u samrtnome strahu hvataju za noge životinja i svi skupa tonu... Nigde nijednog neprijateljskog vojnika. Otkud onda ovaj lom! Kao neki razoran orkan, panika je obuzela ljude...", pisao je potonji akademik Stevan J. Jakovljević u čuvenoj "Srpskoj trilogiji".
Ovoj prvoj srpskoj plavoj grobnici svedočio je kao pripadnik 20. (artiljerijskog) puka Timočke divizije prvog poziva tokom Bitke kod Čevrntije, odnosno Bitke na Legetu (zavisi da l' se računa s mačvanske ili sremske strane Save), koju bi naša istoriografija najradije da zaboravi. Ali mi nikako ne smemo da zaboravimo katastrofu od 6. septembra 1914. godine u kojoj srpska vojska gubi oko 6.400 mladića iz čuvene divizije, i to mahom njenog slavnog 13. pešadijskog puka "Hajduk Veljko", ali i iz 15. "Stevan Sinđelić"!
Tog leta 1914. Srbija samo što je pobedila na Ceru. I proslavila se. Ali nije joj bilo do novog pogibelja. Međutim, Veliki rat bukti, Nemci ulaze u Belgiju, stižu na 25 km od Pariza, na Ruse u Galiciji spremaju se dodatne neprijateljske trupe. Zato saveznici traže da srpska vojska krene preko Save, prvi put u svojoj istoriji, i napadima vezuje austrougarske snage. Vrhovna komanda nema kud - kreće tzv. Sremska operacija. Planira dva sinhronizovana prelaska Save za nedelju 6. septembar. Glavnina snaga je iz Prve armije, kojom komanduje vojvoda Petar Bojović (Šumadijska, Dunavska i Konjička divizija) i koja od Skele treba da pređe u Kupinovo.
- Vrhovna komanda planira još jedan, demonstrativni prelaz Save, 50 km dalje, od Čevrntije (potez se naziva i Jasenova greda) na Leget. Želi da prevari Austrougare da će glavnina srpske vojske u Sremu upravo tu preći. Iznenađenje je uspelo, o čemu su kasnije pisali i austrougarski generali Alfred Kraus i Jozef Šen - priča nam istoričar i kustos Nenad Radmanović, koji nas dočekuje u Muzeju Srema u Sremskoj Mitrovici.
Istovremeno,austrougarska komanda je planirala za ponedeljak, 7. septembar, kamuflažno forsiranje Save kod Jarka, samo 3-4 km niže od Legeta! Cilj - zamaskirati slanje trupa na istočni front, u Galiciju, piše u knjizi "Bitka na Legetu 1914" lokalni istoričar Radovan Srdić.
U Muzeju Srema ko na dlanu prikaz Bitke na Legetu. Sava sa sve nedovršenim mostom, oko koga se Srbi dave, neprijatelj u plavoj uniformi, naši u sivkastoj, popadali na bojnom polju, kukuruzi, topovi... (Jedino je neprijateljski monitor dekor, nije ga bilo tog dana.) Tu su figurice komandanata Druge armije vojvode Stepe Stepanovića i Timočke divizije generala Vladimira Kondića, koji su prešli Savu i ušli u Austrougarsku! Jer sve je ipak dobro počelo tog 6. septembra ujutru. Plelo se kolo i orila srpska pesma u Sremu.
A samo dan ranije, 5. septembra, general Kondić u sedam sati prima naredbu da forsira vojsku i već u 11 časova Timočka divizija prvog poziva (oko 25.000 ljudi) kreće u usiljeni marš od Lipolista kraj Bogatića ka Čevrntiji.
- Obe armije dobijaju zadatak da do jedan sat posle ponoći 6. septembra naprave pontonske mostove i krenu prelaz Save. Prva armija to uspeva, do pet ujutru već počinje prebacivanje trupa. Ima i najbolje mostove i tzv. mostovni tren, dok je Drugoj armiji dato ono što je ostalo - rastočeni pontoni, kao i stoka koja je imala šap i sporo se kretala - kazuje Radmanović.
"Komanda mostovnog trena Druge armije zaključuje: reka Sava na Legetu je široka 380 m, a raspoloživi mostovni materijal je bio dovoljan za svega 325 m", navodi Srdić.
Dakle, znalo se u šta se ide. I ipak se išlo.
U blizini Save, general Kondić Timočku diviziju deli u dve kolone, piše Srdić. Leva, sporedna i manja (20. pešadijski puk, po jedna poljska baterija topova i odeljenje konjice) ide na obalu Save kod Mačvanske Mitrovice, a zadatak glavne (13, 14. i 15. pešadijski puk, pet baterija brzometnih poljskih topova i mitraljeska odeljenja) jeste da forsira Savu kod glavnog prelaza, na Čevrntiji.
Prva armija zauzima Kupinovo već 6. septembra ujutru.
- A ovamo kasni čelo čuvenog puka "Hajduk Veljko", koji je bio glavnina Timočke divizije. Kasne pontoni, sve kasni. Baterije od Mačvanske Mitrovice bombarduju centar Sremske Mitrovice i pogađaju Srpski dom, u kom je bila neprijateljska komanda. Spada kupola doma. Iznenađenje! Neprijatelj nema informaciju šta se dešava, duž nasipa od Bosuta do Jarka, prekoputa srpskih snaga za koje ne zna, samo je 104. landšturmska brigada, austrougarski trećepozivci - priča Radmanović i dodaje:
- Tek u 5.15 tog 6. septembra spušta se prvi ponton u vodu (u jedan staje po 20 vojnika), kreće prebacivanje sa Čevrntije na Leget. Nisu iskoristili noć kao saveznika, što je bila ideja, a što je uspela Prva armija. Ali, zanimljivo, oko osam ujutru pontonima na Leget dolaze Stepa i Kondić, što podiže moral vojske. Do 12 sati prebačeno je 7.000 vojnika. Formirana su četiri bataljona za odbranu mostobrana, postavljena prema Jarku, Šašincima, S. Mitrovici i da brane most koji će tek da prave.
"Vojnici pronađoše tamo neke ovce. Poče da se priprema gozba. A muzika svira...", zapisao je Jakovljević šta je video sa Čevrntije.
Srbi odbacuju landšturmce. S mise u Šašincima 74. pešadijski puk, sastavljen od Čeha i Mađara, neprijatelj šalje na bojište. Izleću, piše Srdić, na brisani prostor strnjišta pod strahovitu paljbu srpske vojske. Poneki preživeli traže spas u ranije iskopanim rovovima. Srbi drže front od 18 km, što je široko za odbranu sa svega 7.000 vojnika.
Međutim, oko 12.30 obustavlja se prelazak novih srpskih trupa, jer se svi pontoni koriste za pravljenje mosta, što je ključna greška i propust, ističe Srdić. Vojska sa sremske strane je praktično odsečena. To je početak tragedije...
A u Rumi komanda 29. austrougarske divizije (komandant general Alfred Kraus) prekida pakovanje za transport na istočni front. Neprijatelj je, navodi Srdić, imao oko 100.000 dobro opremljenih i naoružanih vojnika. Šalje pojačanja na Leget.
- Oko 16 sati prema nepunih šest bataljona srpskog 13. i 15. puka, neprijatelj je imao 30 pešadijskih bataljona, šet konjičkih eskadrona i 12 topovskih baterija. Pomoć Srbima ne stiže. Most nije završen, nema dovoljno ispravnih plovila - piše Srdić.
Neprijateljski avion izviđač nadleće Leget oko 18 časova.
- Austrougari kreću u juriš oko 18.30, sledi povlačenje Srba i prve ozbiljnije predaje. Naši daju trubni znak "konjica neprijateljska" i nastupa prva panika - svi beže prema mostu, oštećuju ga, dave se, Srbi uglavnom ne znaju da plivaju. A onda utvrde da to nije bila austrougarska konjica, nego naša šestorna zaprega s karama od onih topova, koja je ostala bez municije i jurila prema mostu radi uzimanja granata - priča nam Branislav V. Stanković, fotograf ovdašnji, koji pasionirano prati vojnu istoriju i piše knjige, pa kazuje:
- Kažu da je most skoro bio gotov. Pošto su falili pontoni, stavili su nosnice, tj. grede koje se pobijaju u dno. I navodno je bilo ostalo samo da se most učvrsti.
Medutim, kreće pomenuta panika, ona o kojoj piše i Jakovljević. Ipak, nekako uspostavljaju red oko 20 časova, prave mostobran.
- Ali druga panika kreće u pola 11 uveče. I zatim katastrofa. Mrkli mrak, pa mesečina, po kojoj neprijatelj opet kreće u ofanzivu. Municije Srbi više ni nemaju. Ali borili su se Srbi do kraja i u 5.30 ujutru 7. septembra naši poslednji vojnici položili su oružje. To je bio kraj - priča Radmanović, a to je ovako sa Čevrntije video Jakovljević:
"Mrtvi vojnici su ležali kao opalo lišće. Topovi i kare bili su skrenuti u raznim pravcima, šestorne zaprege mrtve. Između konjskih leševa vidi se ruka ili noga nesrećnih vozara. Razbacana vojnička sprema: torbe, puške, fišeklije... A pozadi ovoga krvavoga razbojišta je zmijasta linija sveže zemlje, odakle vire neprijateljski bajoneti. Priklešteni između Save i neprijateljskih rovova, ranjenici posedali na obalu i tužno gledaju svoju otadžbinu."
Krećemo put Čevrntije. Al' najpre, tu u centru Sremske Mitrovice, prolazimo kraj Srpskog doma. Kupola je na mestu, a dom je danas pozorište i biblioteka.
Put od Mitrovice ka Šapcu ide nasipom, koji je i pre 110 godina tu bio. A tamo, na desetom kilometru tog puta, zarasla udolina. Tu je bila mrtva reka Bitva, široka 100-200 m, o kojoj je i Jakovljević pisao jer im se tu u blatu zaglavio mostovni tren. Ali do Save, koja je tako blizu, nije nam se lako probiti. Gustara, ko kakva prašuma. Vodi nas Stanković, koji je kao dečkić osamdesetih godina minulog veka ovde dolazio. I nalazio municiju ostalu od bitke. Lomimo grane, gazimo šiblje, korov, ali i gomilu plastičnih flaša. Sava ih godinama izbacuje. Ruke su izgrebane. Izbijamo na vodu. Preko, na sremskoj strani, sada je šuma. Beli se međ visokim stablima spomenik na Legetu. Tu počiva mladost Timočke divizije.
- Polje Leget je skoro elipsastog oblika, dužine oko 3,5, a širine oko 1,5 km i površine oko 520 ha. Prostire se južno od druma S. Mitrovica - Jarak - Šašinci i skoro na podjednakoj udaljenosti od oko 4,5 km od svih tih mesta - precizirao je Srdić.
I upravo odavde, od Čevrntije, da se sagledati ta elipsa i zašto je baš ovo mesto izabrano za prelaz.
- Ovde Sava pravi luk nalik na latinično slovo U. I kad pređete na drugu obalu, reka vam štiti i pozadinu i bokove - tri strane, i imate neprijatelja i front samo ispred sebe - pokazuje nam Stanković, dok je Srdić naveo:
- Ali dok su naši napadali Šašince, iz pravca Jarka 42. i 92. austrougarski puk su udarili sa strane, obalom Save i zarobili grupu naših vojnika.
Hrabrost Srba, nastaviće Radmanović, bila je neverovatna:
- Nijedan komandant ta četiri bataljona 13. puka nije se predao - poginuli su ili su se ubili. Sremska operacija je, po meni, ipak bila uspešna. I u stradalništvu i katastrofi, Timočka divizija je ispunila zadatak - privukla ozbiljne austrougarske jedinice i omogućila Prvoj armiji da se razmaše u Donjem Sremu, zauzme Zemun, Nove Banovce... Odakle se sama povukla 14. septembra i otišla u Bitku na Drini, jer je Poćorek 8. septembra iz Bosne počeo novu ofanzivu na Srbiju.
Vraćamo se u Srem. U dvorištu Srdića u Šašincima je i ambar (kotobanja), na kom stoji da je podignut još 1910. Ovde su Srdići, kao i druge familije s Like i Banije, došli još 1764, kad je Marija Terezija formirala Vojnu krajinu, a oni služili za odbranu granice Habzburške monarhije.
Te 1914. Radovanov otac Slavko imao je pet godina.
- Sećao se da, kad grune top, on pobegne za kotobanju, pa kad opet grune, pretrči za zgradu. Njegov otac već je bio mobilisan u austrougarsku vojsku i poslat u Galiciju, gde je i poginuo 1914 - priča nam Srdić i veli da je te 1914. selo imalo više od 2.000 duša, sve sami Srbi, koji su s radošću dočekali srpsku vojsku.
Upravo oni su dan nakon bitke kupili i sahranjivali leševe s Legeta - oko 750 Čeha i Nemaca, a potom i Srba, ali tek u petak.
- Leševi su se već osećali, ljudi nisu mogli da dišu - veli Srdić, a Jakovljević je to gledao sa druge strane Save:
"Austrijanci preko parlamentara tražili dozvolu da sahrane naše mrtve. Naši im dopuštaju, ali pod uslovom da dovedu sveštenika, koji će opojati mrtve. Pored teraoca na čelnim kolima vidimo crnu priliku sveštenika sa epitrahiljom oko vrata. Povremeno zasija sunčev odblesak sa zlatnoga krsta u njegovoj ruci... Najednom se digoše i vojnici iz austrijskih rovova... Odaju smireno počast svojim žrtvama."
Iskopana je zajednička grobnica, 4x20 m, kao i manje rake. Na Legetu je sahranjeno verovatno oko 1.000 srpskih vojnika, a Austrougari im podižu drveni krst 1917, na kom i ćirilicom piše: "Ovde počiva 800 neprijateljskih junaka iz Bitke na legetu". Zatim Srbi dobrovoljnim prilozima 1923. nad humkama dižu spomenik od osam metara, koji i danas stoji. Sređen. Bez ukrasnih lanaca okolo, navikli se ljudi da kradu. Nose sve. I bronzane ploče, samo jedna preostala. Pa čak i infotablu od pleksiglasa.
Niko još nije sačinio spisak junaka stradalnika. Onih oko 4.800 zarobljenih i poslatih u logore, broji Radmanović, oko 1.000 poginulih i oko 600 davljenika. Svega oko 600 ih se spaslo i vratilo preko Save.
Iza leđa spomenika kratke stepenice vode u Savu, a Radmanović će:
- Pred nama je prva srpska plava grobnica...
Zabranjeno preuzimanje dela ili čitavog teksta i/ili foto/videa, bez navođenja i linkovanja izvora i autora, a u skladu sa odredbama WMG uslova korišćenja i Zakonom o javnom informisanju i medijima.