Pesma pomera brda, tvrdio je Miodrag Pavlović (1928-2014), otac moderne srpske poezije, nesvakidašnje originalan i upečatljiv esejista, akademik SANU, dugogodišnji urednik izdavačke kuće „Prosveta“. Tačno je deset godina kako Pavlović nije sa nama, kako je otišao da stvara poeziju na drugim svetovima, a o njegovom zemaljskom životu i stvaralaštvu najbolje svedoči bogata biblioteka smeštena u Muzeju srpske književnosti Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.
Povodom desetogodišnjice smrti, njegova ćerka Kristina Pavlović, koja je sa svojom majkom Madlenom Pavlović osnovala očev legat, poklonila je još šeststo knjiga iz očeve i majčine biblioteke, uredno spakovanih u sedamnaest poštanskih kutija. Građa se nalazila u Drezdenu, a preuzimanje je učinjeno u Beču, gde sam lično otišao da, na pola puta, preuzmem vredne materijale, knjige sa posvetama Pavića i Bećkovića, kao i uglednih grčkih i nemačkih pisaca. U Srbiju su stigle preko Slovačke i uz pomoć Arhiva Vojvodine, vrednog direktora i člana Adligata Nebojše Kuzmanovića.
Pavlović je Novosađanin, završio je Medicinski fakultet, ali se proslavio kao pesnik, i to već svojom prvom zbirkom „87 pesama“, objavljenom 1952. godine. Ta zbirka je prekretnica novije srpske poezije, ona je u potpunosti opredelila životni put Miodraga Pavlovića, pa je zbog toga originalno prvo izdanje, autorov primerak, izloženo na stalnoj postavci u njegovoj spomen-sobi u Adligatu. U toj zbirci, nasuprot tada vodećem socrealizmu, koji se uspešno integrisao i u literaturu, Pavlović se okreće modernim vrednostima i traži revalorizaciju nepravedno zaboravljene pesničke prošlosti, što je u tom trenutku bilo hrabro. Uspostaviće novi tip srpskog pesništva, a njegovih „87 pesama“ označiće konačan raskid cele generacije sa nametnutim dogmama u stvaralaštvu, pre svega estetskim, zatim i ideološkim.
Njegov uticaj se kao plima širio isprva Balkanom, zatim i Evropom. Teško je naći evropski jezik na koji nisu provedeni njegova poezija i eseji. Naročito je postao popularan u Nemačkoj, gde ga je prevodio višedecenijski prijatelj, slavni nemački prevodilac za slovenske jezike Peter Urban. Sudbina će ovu dvojicu velikana povezati i posle smrti: zahvaljujući Pavlovićevoj ćerki Kristini, Urbanov legat će takođe stići u Srbiju i sada se nalazi odmah do Pavlovićevog, da i u beogradskoj večnosti zauvek druguju. Zahvaljujući izvanrednim prevodima, Pavlović postaje i redovan član Evropske akademije za poeziju. U spomen-sobi smo izložili Pavlovićev doktorski pribor, umetničke slike, nameštaj iz njegovog stana, pa čak i omiljenu košulju i odelo, koje je nosio na dodeli važnih nagrada.
Izložene su i dve nagrade koje je dobio za svoje pesničko pregalaštvo: Drainčeva i Desankina nagrada, kao i slike još jednog njegovog prijatelja - Milića od Mačve. U biblioteci, koja broji nekoliko hiljada naslova, ističu se posvete Meše Selimovića, Dobrice Ćosića, Raše Livade, Marka Ristića i Isidore Sekulić, koja mu je bila mentor, a on njen izvršilac testamenta. Naročito je interesantna posveta Zorana Đinđića, koji mu 1988. godine na svom doktoratu piše: „Mom prvom patronu i starom drugu Miji, proleće je iluzija!“
Kum Miodraga Pavlovića bio je Vladeta Jerotić. Dvojica kumova postali su članovi osnivači Adligata, a kada je Mija preminuo, Vladeta je često dolazio u naš muzej da posedi u atmosferi prenetoj iz Mijinog stana, među njegovim knjigama i predmetima, zajedno s mnogobrojnim posetiocim,a kojima je rado spontano držao predavanja na različite teme i prisećao se kumstva sa Mijom. - Za pedeset godina koliko smo bili kumovi, nijedanput nije bila nijedna ružna reč, nijedan povišen ton, nijedan nesporazum! - govorio bi Vladeta. Predložio sam mu da u muzeju čuvamo sećanje na njihovo divno kumstvo: Vladeta je poklonio orman pun svojih knjiga, rukopis o ljubavi, zajedničke fotografije sa hodočasničkih putovanja sa Mijom da svedoče o tome da se u Srbiji kumovi vole, da je tako oduvek bilo i da tako treba da bude. Odavno nema ni Mije ni Vladete. Njihova dela pak traju i svedoče.
Pesmu „Bezazlenstva“ Pavlović ovako završava: „Sanjamo neke obale gde još raste prareč, da tamo budemo izgnani van izgnanstva i slova da izvlačimo kao konce iz matice, iz velikog vira, za odoru u kojoj se traje. Prijatelju, ti možda znaš radi čije zabune pesnici hode besputno, a zovu ih prostranstva?“
Viktor Lazić